Veliki Srbi - mali ljudi

Evo nas na isteku četrnaeste godine klimave kvazi-demokratije. Četrnaest godina koje su obeležili bolni kompromisi, kako bi se ta nova i sasvim mlada demokratija održala na vlasti. Četrnaest godina neshvatljivih koalicija i dodvoričkih predizbornih obećanja jer, kako se ispostavilo, jedina tema koja istinski interesuje ogromnu većinu izbornog tela u Srbiji je srpsko nacionalno pitanje. Tako su partije demokratskog opredeljenja, da bi se održale na vlasti, bile prinuđene da igraju pipirevku i hodaju po ljuskama od jajeta, kako bi uverile svoje potencijalne glasače (ne one čiji je glas siguran, već one koje pokušavaju da prevedu na svoju stranu) da će Kosovo zauvek ostati u Srbiji, da su Rusi naša istinska braća, da je prljavi zapad nužno zlo - dok su istovremeno pokušavali da se dodvore Evropskoj Uniji.

Svaka predizborna kampanja od te dvehiljadite do danas se prelamala na jednom jedinom pitanju - Da li ste dovoljno veliki Srbi, ili niste? Za ovih četrnaest godina imali smo priliku da svedočimo predizbornim obećanjima kojima bi pozavideli čak i najbrilijantniji pisci teatra apsurda. Demokrati su iz najvećih dubina svoje svesti izvlačili patriotsku misao i na njoj gradili najtvrdokornije stavove po pitanju nacionalnih granica i interesa, a desničari su svoj nacionalni ponos uvijali u oblandu evropske budućnosti. U ovoj borbi za prevlast i glasove, koplja su se lomila samo na nacionalnom pitanju, da bi se na kraju oštrica tog koplja zarila u teren Naprednjaka. Za četrnaest godina obišli smo pun krug - od jedne nacionalističke opcije do druge (ne treba smesti s uma da su ovi koji su na vlasti danas, učestvovali u vlasti i tih nesrećnih devedesetih). A u tom četrnaestogodišnjem međuvremenu je nacionalni zanos uzimao maha, potpirivan snishodljivim i dodvoričkim stavom vladajućih koalicija koje su iz straha da će izgubiti presto, lizale dlaku goropadima iz protivničkog tabora. Moglo bi se reći da se politička atmosfera u Srbiji nikada nije ni menjala, samo je doživljavala povremene faze mirovanja. A ne treba smesti s uma ni to da je tadašnja opozicija, ona iz devedesetih, upravo i došla na vlast uz pomoć glasova te nacionalističke, konzervativne, tradicionalističke većine. Tadašnja opoziciona Srbija je bila prinuđena da pronađe čoveka čiji se demokratski principi neće kositi sa principima celokupne koalicije koja je u tom trenutku predstavljala vodeću opzicionu misao u zemlji, a čiji se nacionalistički stavovi, istovremeno, neće kositi sa stavovima sveukupne većine glasača u Srbiji. Tako se na čelu izborne liste našao Vojislav Koštunica kao idealan kandidat. Opozicija je napravila kompromis zajedno sa svojim glasačima koji su u tom kompromisu prepoznali jedino moguće rešenje i šansu da se, napokon, posle desetogodišnje borbe, reše Miloševića i njegove pogubne vladavine.

Deceniju i po kasnije, nalazimo se tamo odakle smo i pošli. Godine koje su ostale za nama mogu da posluže kao velika pouka svima koji se nadaju boljitku. Jedini način da se pokrene Srbija je da se udari u žicu nacionalizma. Videli smo, iz mnogih događaja koji su potresali našu žemlju i društvo, da se najspremniji za akciju nalaze u redovima "tradicionalne Srbije", Oni su na ulicama da se protive prajdu, dok mi koji ga podržavamo sedimo kod kuće, oni su na ulicama da dočekuju Putina, dok mi sedimo kod kuće i čudimo se, oni su na ulicama kad god je neko od nas na ulici, ne bi li nas sklonili sa ulice. Oni su organizovani i spremni. Mi smo pobeđeni.

Naš narod (u većini) je u stanju da trpi glad, nepravdu, pljačku, korupciju, teror na fudbalskim utakmicama, kršenje ljudskih i građanskih prava, siromaštvo, propadanje osnovnih struktura drušva - pravosuđa, školstva, zdravstva; uništavanje privrede i prirodnih resursa; poplave, zemljotrese, nezaposlenost i još štošta - samo da mu se ne dira u nacionalni ponos, teritorije, mitove, legende i “nebeski status”.

Možda ne bi bilo loše da neko toj većini objasni da je Kosovo odavno izgubljeno, da prosečan Rus ne ume da “pokaže” Srbiju na mapi nimalo preciznije  od prosečnog Amerikanca, da je "uspešno" održana parada ponosa i da je sada već sasvim izvesno da unutrašnju i spoljnu politiku naše zemlje vodi Evropska Unija - pa da tu svoju energiju usmere protiv "ovih svojih" koji su trenutno na vlasti, a mi da se “okoristimo”, da im se prišljamčimo, da bar nekakvu ćar izvučemo od njihove ratobornosti. Da upotrebimo njihove argumente protiv njih samih, da im dokažemo da su i oni prevareni, da smo svi izigrani, pa da "ovim njihovim" vidimo leđa.

Već smo jednom, te dvehiljadite, uspešno primenili ovu taktiku...

A možda smo, samo možda, ipak pobeđeni. 

Ivana Gajić