Zabrana medija ili "prepakivanje" društva

Ovih dana aktuelna je inicijativa Pokreta za preokret, za donošenje zakona o zabrani nekoliko medija. Janko Veselinović, lider PZP, saopštio je polovinom aprila, da su mediji na koje se odnosi inicijativa njegove stranke - Pink, Hepi televizija, Informer i Srpski telegraf. Način rada ova četiri, ali i još nekoliko drugih, inicijativom neobuhvaćenih medija, svakako daje za pravo nezadovoljstvu, i logično rađa i ideju za zabranom. Ali, da li je zabrana moguća, da li je kao čin ispravna i da li se može preduzeti nešto drugo, s istim ciljem, a boljim efektom?

Nije sporno da Pink, Hepi, Informer, Srpski telegraf...ali i Studio B, Kurir, Alo, mnogi veb-sajtovi, neki nedeljnici, a povremeno i ogromna većina drugih medija - imaju sadržaje kojima krše neki zakon, ruše osnovna pravila novinarske struke, direktno se rugaju Kodeksu i etici, služe u propagandne svrhe, pa i u svrhe ličnih obračuna... Sve to upakovano u formu tabloidnosti, kao legitimnog medijskog izraza, narasta već dvadesetak godina. Temelji razgradnje novinarstva kao struke od strateškog interesa i medija kao nacionalnog dobra postavljeni su još u vreme borbe protiv Miloševićevog režima, kada su formirani "slobodni", "demokratski" mediji, nasuprot "državnim", "režimskim", "neslobodnim"...

Kvalitet tih novoformiranih medija bio je najčešće nizak (izuzimam tadašnji B92), ali je to "neutralisala" činjenica da su donosili informacije koje građanska, demokratska Srbija nije mogla da pronađe u starim medijima. Sa druge strane, za nove medije bili su potrebni i novi ljudi, i tu je, u stvari, došlo do kurcšlusa: kao demokratski novinari, etablirali su se u ogromnoj većini ljudi koji nisu znali ni zanat, ni struku. Interesantno, upravo iz tog kadra direktno, ili kao njihova profesionalna "deca", većinom su stasali ljudi koji danas vode i imaju ključnu reč u tabloidnim medijima, sa nekoliko izuzetaka. Ipak, džaba bi bilo "novinara", da nemaju gde da objavljuju. Za taj medijski galimatijas kriva je direktno mafijaška sprega političkih stranaka i "biznismena". Što je takođe ambijent kreiran u Miloševićevo vreme. I vrhovima stranaka i "biznismenima" bio je (i ostao) cilj da u što kraćem roku i bez obzira na zakon i moral steknu što više, a da bi to nesmetano mogli da rade, valjalo je na sve načine urušiti institucije i zatupeti narod.

Kako su i mediji institucija - jer, ne zaboravimo, oni daju tačnu i pravovremenu informaciju, ali imaju i kulturnu i obrazovnu funkciju osim informativne - trebalo je uništiti "psa čuvara demokratije". A u formi "jednim udarcem dve muve" plasiranjem tabloidnosti, primitivnizma, nemorala, "tuđih života", iskrivljenih vrednosti... kroz osvojene stare i osnovane nove medije, zatupiti narod i direktno ga usmeriti na prostu, svakodnevnu brigu o goloj egzistenciji, odaljiti od činjenica bitnih za sazrevanje i delovanje homopolitikusa.

Tako su, malo po malo, uz permanentno osiromašivanje medija i novinara, uz oduzimanje advertajzinga i prodaje iz ruku medijskih kuća, uz osnivanje degutantnih medijskih projekata, uz pritiske i pretnje, uz maksimalno svođenje medija na oglasne table "Pi-Ara", uz smišljeno uništavanje znanja, struke i tradicije u redakcijama - učesnici ovog zločinačkog projekta dobili današnje stanje u novinarstvu. Da, upotrebio sam termin "zločinački projekat", što se čini sasvim odgovarajuće za smišljeno uništavanje strateškog resursa kakvi su mediji.

I kako sada zabraniti neke medije, kada bi to značilo zabraniti čitavu jednu medijsku filozofiju, deo strateškog plana, izaći na "crtu" mafijaškom konglomeratu koji, budite sigurni, neće prezati ni od čega da svoju imperiju očuva?

Postojeći medijski zakoni, uostalom, ne dopuštaju mogućnost da neki medij bude zabranjen zbog tabloidnih ili strukovno nenovinarskih sadržaja. Znači, "nullum crimen, nulla poena sine praevia lege poenali". Bilo bi i kontraproduktivno: obično se iza jedne zabrane sakrije osnivanje dva nova medijska projekta sličnog karaktera. Ali, šta bi moglo da se uradi?

Uz pretpostavku da politički segment ima volju (što je malo verovatno) ili da preostali medijski profesionalci uz aktivnu podršku ostalih (takođe ugroženih) segmenata demokratskog društva osvoje ponovo medije, a nekompromitovana politička grupacija državnu vlast (što je verovatnije) - moguće je zakonima na taj način urediti ovu sferu da se medijima jednostavno isplati da budu normalni, kvalitetni, profesionalni, a ne isplati da budu tabloidi, "ne-mediji". Poreska politika u kojoj normalan medij nema ili ima minimalno poresko opterećenje, a tabloid ogroman porez, može da bude vrlo efikasno sredstvo. Lako se utvrđuje šta je tabloid, kada se propiše zabrana upotrebe određenih termina, određenih slika, minimalan broj reči u tekstu, obaveza poštovanja nekih pravila... Detaljnije o tome pisaću naknadno. Uz to, striktno je potrebno primenjivati zakonske odredbe o vlasniku, tj. osnivaču i izdavaču, registraciji, obavezi objavljivanja impresuma, javnosti izvora finansiranja i objavljivanja završnog računa, a moguće je utvrditi i minimalan broj zaposlenih, i obaveze koje se njih tiču, minimalan broj strana odnosno sati programa, sve kao uslov za funkcionisanje medija. Jer, onda ne bi bilo moguće da najtiražniji dnevni list, recimo, bude list čija prodajna cena, pa makar i uz nultu remitendu, ni u teoriji ne može da pokrije trošak štampe i hartije, da se ne zna odakle se namiče ostatak novca potreban za poslovanje, a da se takva štampana stvar koristi za najbrutalnije i najnemoralnije obračune s političkim protivnicima. Naravno, do toga će se teško doći, ali, mislim da je vreme da shvatimo da ova borba za medije nije samo borba za medije, već borba za strateški interes naroda i države. Samo političari i "biznismeni" s nečasnim namerama, a oni su drastična i moralno najnekvalitetnija manjina, imaju interes i korist od ovakvih medija.

Sumnjam da je moguće to promeniti sa sadašnjom vlašću, čiji lider nema problem da svoje glavno predizborno obraćanje organizuje na pornografskoj televiziji u vlasništvu mafijaša, niti da javno hvali i forsira opskurni dnevni pamflet na malom formatu, koji je već sarkastično nazvan "Službeni glasnik". Sumnjam da je moguće promeniti i sa ekipom koja je činila prethodnu vlast (a iz nje je izašao i PZP), jer je ona upravo stvorila suštinske temelje za bizarnu nadogradnju medijskog besčašća u režiji aktuelne vlasti. Zato i govorim o potrebi novih ljudi, buđenja i aktiviranja naroda. U stvari, ne samo da ovo o čemu govorim nije jednostavno i "brzo" za izvesti, već niko ne bi smeo da očekuje da se stvari mogu odraditi parcijalno, samo za medije, bez temeljne razgradnje jednog defektnog sistema, koji je zahvatio sve segmente društva.

Nebojša Vučinić