Politika i društvo

Srbiju je juče zadesila tragedija. Strašna! Neviđena na ovim prostorima. Jedno dete je ubijalo drugu decu i one koji su pokušali da ih zaštite – nastavnicu i radnika obezbešenja, njih 8 za sada, a plaši nas da bi ih među teško povređenima moglo još bitii. Hladno, profesionalno, sa dva pištolja, kao na filmu i ratnim internet igricama koje osvajaju svet.

I šta sad? Sudeći po onome što čusmo od najkomptentnijih zvaničnika – ništa, dešava se! A da li je tako – nije!

Vest da je balavi štreber elitne škole pobio desetoro ljudi (uglavnom vršnjaka), a da je dan kasnije punoletni psihopata ponovio njegovo nedelo, izrešetala je razum svakog normalnog stanovnika Srbije. Čekaj! Pa to se ne događa u nekakvoj američkoj kojotojebini! U pitanju su centar Beograda i šumadijska sela!

Cerak je lepo, relativno novo beogradsko naselje, u severozapadnom delu Beograda,  građeno sedamdesetih godina prošlog veka, sa pretežno porodičnim kućama  i ulicama idiličnog naziva – ulica lipa, ulica breza, ulica ....

Imam rođaku koja tamo živi, priča – komšije su dobre, pomažemo jedni drugima, pijemo kafu zajedno ...

„Da sanduke kupuješ ceo život od para koje dobijaš za Utisak nedelje“ ...

U potpisu „Vojnik pravde, Simo Spasić“.

Od kako je mlađani Luka Kebara, narodni nam poslanik, jedan od svršenih polaznika SNS akademije za mlade lidere, na sred skupštinskog zasedanja objasnio: „Naš predsednik Aleksandar Vučić, koji je u Kini poznat kao Vu-či-ći, što u prevodu znači 577…“, nakon čega mu je uputio i pozdrav „koji će svi razumeti – Vu - či - ći - 577!“, usledio je gromoglasni aplauz  (vidi tekst „Tako mlad pa već ... Kebara“, opancar.com), a zatim i interno takmičenje umutar SNS-a, ko će veću količinu gluposti da isporuči, te tako i napreduje u partijskoj hijerarhiji. 

Gonoreja (narodski, „triper“) je baš nezgodna bolest! Mada je nikad nisam iskusio u prvom licu jednine, opisi nekih nesrećnika bili su dovoljno ubedljivi za zaključak: nikad u rizični seks bez HTZ opreme! „RIS no risk“ – što bi rekao slogan jedine fabrike kondoma u bivšoj Jugi. Briga za radnog čoveka, i to u vreme kada još nije bila izmišljena SIDA, bila je uvek u izlogu vlasti, pa čak i kada su bili u pitanju „smešni pokreti“.

Ovih dana ostvaruje se na delu ono što sam napisao već u uvodu svoje klnjige O OPANČARIMA I OPANCIMA (Beograd 2012.), prilikom dolaska Srpske napredne stranke na vllast:

Ovih dana svedoci smo jedne pojave – lobiranja, koja nam je do dolaska ove napredne vlasti bila strana. I to u izvođenju Saveta Evrope, najvišeg organa pravodobne Evropske unije.

Ili, može li se verovati „nezavisnim medijima“ i da li ih uopšte ima?  Moram da kažem da mi se ova tema spontano nametnula. Juče mi je administracija fejsbuka poslala, kao uspomenu, moj tekst iz  marta 2017. godine pod naslovom „Dobar dan, pošto Blic“, pa najbolje da citiram poentu:

- Dobar dan, koliko košta Blic?

- 35 dinara!

- Ma ne, to vidim, nego koliko koštaju vaše novine kao list u celini?

Gde si kume – šta činiš? Evo slušam našeg predsednika. Zar ga nisi juče slušao? Da ti pravo kažem jesam, ali nisam bio sam, pa sad hoću da ga odslušam natenane. Da učvrstiš gradivo, tako treba, ponosio bi se tobom tako matorim, samo kad bi znao.

Zajebavaš, kaže kum. A ti, jesi li ti slušao našeg predsednika ili ćeš da kažeš – Nije on moj predsednik, nisam ga ja birao. Neću, nažalost jeste, ali sram me je, pa ga ne slušam. A šta slušaš, onaj tvoj N1? Mene nije sram našeg predsednika, reče.