Aprilsko sunce

Kao i svakog jutra, krenuo je pravo prema pijaci. Pravo, znači, bez zadržavanja pre izlaska otvaranjem poštanskog sandučeta. To će po povratku. Ahh, biće mu pune ruke... Ma, nekako će već...neċe o tome sada misliti. Malo je sipilo, nedovoljno da se pokisne. 'A i nije od šećera' - to mu je otac još kao dečaku govorio. Trafiku je prošao, isto kao poštanslo sanduče. Ipak, mamile su ga sveže izložene novine, mirisom štampe koji je mogao osetiti u nozdrvama. Odupreo se iskušenjiu, jer bi ga svaki detalj, neki naslov velikim slovima, mogao odvratiti od spiska koji se još junački držao u njegovoj glavi. Poređao je po svojoj logici upotrebnih vrednosti stavke tog spiska, da bi bolje zapamtio, odozdo na gore, kao za proglašenje pobednika: luk, crni, svakako (nikad mu nije bilo jasno zašto crni, kad je bio beo, bar iznutra, biće valjda zato, da bi mogao da se razlikuje od belog), zatim paradajz, peršun, zelen i - na prvom mestu: paprika. Poneo je trećinu od penzije, čiji je rok trajanja još nepunih nedelju dana. Posle toga može da se ubajati. Kamo sreće! Kao buđav sir, ali onaj, francuski, skupi. Taman za novi televizor i popravku veš mašine. Njegova "cura " više ne može više da pere na ruke, to nikako. Dakle, stupiti među tezge, ne gledajući ništa osim onog što mu je ona izdeklamovala.
Sveže povrće, zelene, žute i ponegde crvebe boje, baškarilo se svud okolo, onako, domaćinski. Spremno da bude odabrano, porskano kapima vode, da ne bi izgubilo na svežini, da "šminka" potraje i bude neodoljovo privlačno.
'Gle, evo zumbula!'
Zabuljio se u te plave kićanke, pa je prodavačica, mlada, tamnoputa, u dva koraka prišla sa stabljikom zumbula, visoko podignutim, taman do visine njegovog nosa.
"Zumbul, zumbul! 'Oćes zumbula?" 'Ciganka ne bi to bila kada ne bi promenila svaku reč po svom. Kakav je to padež?! 'Zumbula' A možda je kod nje u ženskom rodu. Ali, to mu daje posebnu, orijentalnu draž. Pa i ime mu je orijentalno.'
Izvadio je novčanik koji je držao u levom unutrašnjem džepu, odvajkada, i izvukao, lagano, sporim pokretima, kako inače stara osoba može, a oči ciganke su užareno pratile radnju. U cegeru mu se smešio novoudomljeni struk okićen plavim zvončićima, pozivajuċi prolaznike na divljenje. A prolaznici su gledali svoja posla.
" Dva para 100 dinara!" Jedan stari, ne mnogo mlađi od njega, držeći veliki karirani ceger na levom ramenu, pri čemu se sav prevalio na desno, nudio mu je čarape sa nekom šarenom etiketom. Nije sebi kupio čarape, ni sam se ne seća od kada. Možda onomad, u vojsci, kad je potrošio svoje sledovanje čarapa, jer ih je sve poderao, a da ih ne bi krpio, skupljao ih tako pod dušekom, dok mu nisu zatrebale nove za izlazak u grad.
"Ajde, komšija, uzmi! Čarapa nikad dosta! "
Otvori levo krilo jakne, s bojom kasne jeseni usred proleća, da potraži svoj kožni braon novčanik.
" 'Ajde, daj mi dva para."
" Misliš jednu vezu s dva para ili dve veze?"
" Pa da, jedan par su jedne, zapravo, nema ih na komad."
" Dve, dve...čarapa nikad dosta, pravo kažeš."
Plati on starom, svom "ispisniku". Dve staračke ruke se susretoše. Obe izrađene, a kroz jedne i druge, tokom svih godina života, kad se zbroje zajedno, ne prođe puno novca.
'Dve veze...dve veze...mladog luka!'
"Dve za sto." - tako je pisalo na kartonu te tezge.
'Boga ti...Isto k'o čarape.'
Opet otvori svoj braon novčanik na preklop, a u prednjoj providnoj foliji, fotografija njegove žene iz nešto mlađih dana.
'Tu je imala najlepšu frizuru.'
Pored zumbula, sada su se i perca mladog luka šepurila kroz pijacu. Nikada nisu bila tako posebna i svečanog, prosto, gospodstvenog izgleda.
Jedna glavica čudnog povrća mu privuče pogled.
"Aaa, to je taj što liči na zeleni karfiol".
Prsti mu dohvatiše opet novčanik iz levog unutrašnjeg džepa. Sada je već morao načeti krupniju novčanicu. Pored pregrade za takve, u plastičnom džepiću, bila je slika njegovog, njihovog sina. Jabuka, jabuka neubrana, a pala na zemlju. Na tezgi pored, bilo je i jabuka. Nikada ih nije kupovao, naročito ove, rumene, koje mu je majka, sinu njihovom, kada je bio mali, u komadiće seckala, a on njegovim zubićima...sve je prštalo. Pričala mu kako će imati zdrave zube, biće zdrav i lep dečak, u velikog momka će da poraste...
I kako da voli jabuke? Kako?!
Nekada se pitao, otkud išta i jede, hoda, živi, spava i opet se probudi ujutro. Pa sve tako...ujutru, valja se pripremiti za još jedan dan koji će proći. I, eto ga i na pijaci. Među živima, u zajedničkoj potrazi za hranom.
'Kad nemaš svoju zemlju. A i šta bi on sada sa zemljom? Nema ko da je obrađuje. A i mrzi zemlju...i ovo povrće miriše na nju. Sve vuče tamo... U tu crnu... Crni luk! E, to mi treba. Gde je...'
Osvrnu se i brzo ugleda tezgu sa sjajnim, žutim kuglama šuškave ljuske.
" Kol'ko luk?"
" 80."
" Daj mi kilo."
" Može za 100?"
" Daj za 100".
" Pa, ovde je sve za sto."
Ceger je već bio popunjen, te se malo nagnu da ga potegne jače, da kičmu potpomogne tako što će odozdo da "povuče" svu snagu koju ima.
Njemu je prilično zadavalo problem da razazna rotkvice od ovog novog paradajza koji se od skoro, pre koju godinu, pojavio. A paškanat ili zelen, to tek nije ih mogao razlikovati. Pitaće seljaka za tezgom. Oba liče na šargarepu, samo, belu. On bi radije šargarepu.To bar zna šta je.
" Izmeri mi tog belog, to 'zelen', a nije zeleno. I daj mi šargarepe. Po kilo."
" Evo ga, stari, kilo i - kilo "- reče stavljajući jednu, pa drugu kesu na tezgu. -" To ti je 220."
" Kako? "
" Pa, šargarepa je 100, a zelen 120.
" Kako to belo skuplje od šargarepe?"
" Eto, malo, nije puno skuplje.
Izvadi dve novčanice od po sto dinara, pa nastavi da prebira dalje po svom starom novčaniku, pipajući po dnu pregrade za sitan novac. Na preklopu pregrade zasija zabodena značka dobrotvornog davaoca krvi.
" Pa sada...nemam sitno."
" Daj krupno, ću da usitnim, nije problem, stari."
" A ja mislio, častićeš me 20 din."
" E, stari, časti ti mene što 'džudžim' ovde ceo dan. A juče iz njive. Otpadoše mi noge."
" Eh,...njive. Ti na njivi?!"- dobaci kolega sa tezge pored, s iskrivljenom grimasom.
" Misliš sa kvantaša?"
" To je teže od okopavanja."
Pođe on dalje, nije mu bilo do pijačarskih preklapanja.
Aprilsko sunce ume dobro da preznoji, iako je još visoko. A i nebo i oblaci su nekako drugačiji nego ranije. Ništa nije kao ranije. Povici, uzvici, komešanje, sve mu je to zujalo u glavi, kao roj pčela koje kruže, a ne zna se odakle će napasti. Bio je blizu izlaza koji ga spasonosno pozva da prođe kroz njega. Izađe na još bučniju ulicu. Ceger mu se oklembesio do samog zgloba ramena, samo što nije skliznuo. Učini mu se da je autobuska stanica dalje nego inače. Nikako da stigne. Nekada je išao i peške. Kakav autobus... Eh, nekada. Ni on nije kao nekada. Evo stanične table. Malo je sačekao, nije hteo da sedne na klupicu, teško bi ustao. Evo i autobusa, nije dugo čekao. Seo je na prvo sedište od vrata. Autobus je truckao, kroz staklo prozora, sunce dobi na jačini, kao naočare s dioptrijom. Nije imao snage da se premesti na suprotnu stranu. Pogledao je u ceger koji je spustio na pod.
'Auuu, pa... paprike!' Ne kupih paprike!'
Tresnu dlanom o koleno, da pojača svoj očaj, a i da se kazni zbog svog zaborava. Ustvari, osećao je tupu nemoć. Da se vrati? Da li radi neka prodavnica u kraju nedeljom? Kako da zaboravi broj jedan sa spiska?!
'Uh, ovo sunce, sunce li mu...'
Toliko si mu misli bile glasne, da ih je nesvesno pretvorio u zvuke. Mrmljao je, iako nerazgovetno.
Mladi par, na sedištu iza njega, mladić i devojka, sa simpatijama su ga posmatrali.
A zumbul iz torbe miriše, sebično, razmetljivo, samo da skrene pažnju na sebe, da ovaj stari zaboravi već na te paprike. Izgleda da je zumbul mnogo toga još zamaglio svojim omamljujućim mirisim...
Pratio je mehanizam vrata, kako ih otvara, pa zatvara, izbegavajući da gleda u pravcu usijanog prozora. Ustade sa sedišta, da bi se na vreme pripremio za izlaz. Vrata se otvoriše i on Izađe iz autobusa. Iza njega izađe i mladi par, držeći se za ruke. Tu gde stade, osvrte se oko sebe, da bi sebi dao vremena da prepozna mesto na kom se obreo. I nije, baš ništa nije prepoznao. Pošao je ka prvoj zgradi, ako ništa drugo, bar zbog zaklona od sunca. Nije stigao do zamišljenog cilja. Zrake svetlosti je osećao, ali ih u jednom momentu više nije video. Ali je nekako znao da je drvo iza njega. Samo se spustio leđima uz stablo. Učini mu se da mu je drvo dalo neku snagu, da je mogao i da poleti. Ili je to bilo obrnuto? Jer, drvo je mahalo granom iznad njegove glave. 'Kao ona što se savijala od ljuljaške koji mu je napravio. Oduvek je voleo da leti... Pilot...i to vojni. Nije to mala stvar. Mala?! Najveća, najviša! Evo ruke, da poletimo zajedno. Junače moj, sine...'

Na drugom spratu Urgentnog centra, noge su joj klecale, dok se približavala vratima s brojem 6. A soba, s puno kreveta. Ugledala ga je kraj prozora. Tek malo je podigao kapke, dovoljno, da prepozna lik, ništa stariji od onog u njegovom novčaniku. Ili je to on nju uvek tako gledao, kao onda kad je imala najlepšu frizuru...
Aprilsko sunce se povlačilo iza teget zastora, kao da se izvinjavalo što je napravilo takvu pometnju.
" Dušo moja, tu sam... biće dobro " - tiho mu je govorila, sve mu milujući onu ruku koja nije bila zarobljena cevčicama -" Kažu da si dobro, a moglo je...mladi par je zvao pomoć...brzo su stigla kola. U tvom novčaniku su našli značku dobrovoljnog davaoca... uskoro ćeš svojoj, našoj kući...kućo moja." - i poljubi mu ruku, kao zamenu za onu reč koju nije znala da izgovori.
" Samo malo još...da se odmoriš..."
" Curo moja... - podigao je ruku izlečenu njenim poljupcem, da joj njom uzvrati isceljenje, vrati żivot u blede obraze, preplašene oči, da joj blago pomiluje lice vrhovima prstiju...
-" Zaboravio sam paprike. "

Autor Ivana Đoršević