Komad s papilotnama u dva čina

Staklena vrata sa metalnim okvirom, zamagljena od isparenja iznutra, otvarala su se uz škripu, koju oni unutra nisu mogli ni čuti, jer su na stolicama, u prednjem delu prostorije, gde stoji vešalica za mantile i kapute, sedele n.n. ženska lica, neprepoznatljivog izgleda, pod haubama za sušenje kose. A u širem delu prostorije, sedele su dame, neprirodnog položaja glava, zavaljene unazad ili napred, kao lutke s ispuštenim koncima, u nameri da pomognu onima koje su u keceljama od najlona, zasučenih rukava, vodom iz gumenog creva, ispirale njihovu kosu, spremnu za novu frizuru. Za novi izgled, sveži, neodoljivi, po želji svojoj, svojih muževa, a možda i ljubavnika, one su bile na svojevrsnim mukama. Nije lako dobiti nov izgled. Ali, vredi svakog počupanog pramena četkom ili gumicom od papilotne, omamljivanjem hidrogenom, peckanja kože od farbe na čelu i slepooočnicama.
Prvi deo salona zauzimao je red stolica nad kojima su bile haube, na visokim postoljima, pa su tako ličile na čaplje koje drže u kljunu skafandere u obliku jaja. Dva okrugla staklena stočića, zatrpana revijama, u kojima je na svakoj strani bilo novih krikovima mode, frizura u trendu i onih odevnih, jer su frizerke i krojačice bile u tajnom savezu. Dobacivale su mušterije jedne drugima, kao ping-pong loptice. A dame samo upru prst u neku sliku u časopisu, jakim bojama štampanih, glatkih stranica, i odlučno narede:
-Hoću ovakvu frizuru.
Da li njihova glava pristaje tom modelu, to njih ne zanima. Samo hoće da iz frizeraja izađu kao neke druge, kao one iz šarenih časopisa.
Jedna dama, pri pranju kose je malo zadremala. Niko joj nikada ne pruža takav ugođaj, pa mu se sasvim prepustila. Inače, domaċica po profesiji, ako je neka pita, ali samo na šalteru, na primer, zbog formulara, jer mnogo je domaćica, čija titula nije omalovažena u odnosu na suprugovu, naprotiv. Ona je ustvari, njegova žena iz senke, njegova muza, bez koje kuća i oko kuće, naročito deca, ne bi mogli da žive. "Domaćica", to je naziv za ženu koja je stub kuće, "kamen temeljac". Ako je muž inženjer ili doktor, VKV majstor, a da ne bi bilo "nušićevski", kao što je mučena "Gospođa ministarka", jer, smatralo se da je društvo ipak prešlo na viši nivo nad onim iz vremena Nušića, bilo bi sramota da ih zovu "gospođa doktorova", " inženjerica", "majstorica" (ovo je već bilo zauzeto, jer je fudbal uzeo taj termin).
- Malo još u desno. Tu mi je prirodan razdeljak.- bio je često izgovoren zahtev. A i levo.
- Da, kažu, tu gde majka poljubi svoje novorođenče, tu je beleg, tu se kosa razdvaja. - reče frizerka
- Možda još malkice da šišnete.
- Onda neće biti paž, kako ste hteli. 
Majstorica je insistirala da joj se kosa što više ošiša, ne bi li joj se frizura održala bar dva meseca. Lako je inžinjerki. Njen muž ima veću vreću. Ona, kako čuje, ide i na odmor, na more, a blajha kosu. Kako je glupa. Pa, sunce će je izblajhati i morska so!
Oficirka se vojnički držala, da opravda svoj stav čvrste građe i karaktera, što joj je i dužnost i opis, uostalom. Ćutala je, samo je gestovima ruku pokazivala na pitanje kako bi ona izvolela da "tera" razdeljak.
Obukla se malo opuštenije nego inače. Ćerkine kaubojske čizmice, u boji kože, koje joj je otac kupio, iako njoj za broj veće, obula je jutros, jer joj je otpala štikla na levoj proletnjoj krem cipeli. I suknju, koja joj se malo podvukla pozadi, pa joj je otkrivala noge do pola butina. Plastična kecelja joj je pomagala da pokrije goli deo, mada je to bilo suvišno, imala je najlonke. Trebalo bi da joj muž sutra doputuje iz kasarne u kojoj je komandovao, a bila je u drugom gradu. Ostaće nekoliko dana. Bolje da dolazi periodično, nego da se opet sele. Njoj je važno da je on tu za 8.mart, najviše zbog njene majke, za rođendane, dečije, Novu Godinu, eventualno, Bożić se svakako preskače, za Dan Republike. A ostalo, može i sama da izgura. Navikla je. Kao žena mornara. Samo što ona ne gleda u pučinu. Ona gleda u zidove s goblenima, njenom rukom izvezenim. I u televizijski ekran. Najviše voli TV drame. Drama joj je skrivena pasija usred sopstvene bonace.
Dve ulice odatle, bio je jedan isti takav salon (takoreći isti, možda malo moderniji, jer se već ponegde izlazilo iz okvira tih "zadrugarskih", bio je na prelasku u novo doba "privatizacije"). I u njemu je bilo haubi, perilica za kosu, ali ogledalo je bilo raskošnije, sa puno sijalica, ručnih fenova uključenih u struju kraj svake stolice, puno vazni sa visokim suncokretima, doduše od plastike, a iznad ogledala, umetnički posteri u staklu. A bio je i jedan izdvojeni sektor - sto sa raznim rekvizitima, kojima je rukovala manikirka u belom mantilu. Ona je dodatno ulepšavala one kojima se perje lepo složilo, kako bi im i kandže bile uređene, isturpijane i oblikovane. One retke ptice, uglavnom starije, tražile su skromno, samo uredno zasečene zanoktice. Mada, u taj salon, većinom su dolazile da se počešljaju one moderne, mlađe žene, slobodnijeg izgleda i pogleda. I muzike sa zvučnika je bilo u tom salonu, pa je komunikacija između dama i frizerki sa njima, bila svedena na čitanje s usana i osmehe koji odobravaju, makar se ne razumeli jasno. To je bilo više kao izlazak s eksperimentom, pa šta ispadne, biće inspiracija za taj dan, udahnuta svežima i lepršavost.
U stolicii za feniranje, mlada žena, raskošne, smeđe kose, gledala je u svoj odraz iz čijeg je pogleda virio prekor onoj koja ga gleda. Spustila je pogled ka svojim novim čizmicama koje su joj bile tesne, jer joj je kupio za broj manje. I želela je one u boji kože, a on joj je kupio tamno braon. Obula ih je danas, jer se danas viđa s njim.
Bio je obučen u svoje najbolje ležerno odelo, a to su farmerlce, na kojima mu je žena pri peglanju jednom priikom izvukla oštru ivicu, onako, pod konac, kao kod onih oficirskih pantalona. Od tada se, iako su puno puta već oprane, ta ivica nije poravnala. Jakna, avijatičarska i bela košulja. Bez kravate. Sveže obrijan, sa Rey Ban tamnim naočarima. Ma, bar deset godina mlađi, zaključi zadovoljno, pogledavši se u odrazu jednog izloga. A u džepu jakne, zavijutak u svetlucavom papiru s crvenom mašnicom koju mu je žena iz zlatare upravo upakovala. Bio je 7. mart.
Objasnila mu je u kom kraju je salon. Lepo mu je objasnila. Zanesen svojom pojavom, očuvanom muževnošću, uzbuđen susretom i planiranim iznenađenjem, prošao je pored salona sa velikim ogledalom i puno blještavih sijalica. Kao da mu je već dovoljno svetlelo u glavi. Dve ulice ispod, naišao je na zamagljena staklena vrata, zastade malo ispred njih i otškrinu ih. Zapahnuo ga je opori miris kiselina za onduliranje, lakova za kosu, šampona, prskalica za raščešljavanje kose, zagluši ga zvuk fenova i brujanje iz hauba, kao da je na avionskoj pisti, što se u njegov stil danas veoma uklopilo. Pogledao je unaokolo, ne bi li prepoznao svoje "luče". Glave svih prisutnih "lutaka" su uglavnom bile prekrivene, gumenim kapama, folijom ili zaklonjene majstorskim rukama svoje frizerke koje su seckale, češljale, gladile, odvijale, navijale. A one pod haubama su bile inkognito. Osim po nogama. Pod jednom takvom kacigom u dnu prostorije, ugledao ju je. Iz prve je prepoznao, iako još nije stigao da skine svoj Ray Ban naočare, kaubojske čizmice i poznate butine. Zadrhtao je, stegla mu se "Adamova" jabučica, sva se kao u zaljubljenog tetreba isprečila, maltene da ga uguši. Ali, on je vojnik. I to oficir, pobogu. Ohrabri se i odlučno Izvadi paketić iz levog džepa, priđe čizmicama i stavi ga u krilo njihovih vlasnica. Vlasnica čizmica se prenu iz dremeža, pogleda mesto gde je osetila dodir i ugleda crvenu mašnicu u svom krilu. Iz unutrašnjosti skafandera u kom je upravo sanjarila neku dramu sa TV-a, ugleda teksas pantalone, sa ivicom na sredini, kao da je ona peglala, zatim avijatičarsku jaknu i konačno, celog čoveka, kakav je njen bio kad je bio mlađi. Čovek je skinuo naočare, široko se nasmešio i pogledao lice u kosmonautskoj uniformi. U trenu mu se osmeh zamrznu. Ona mu je pokazala rukom da pozove frizerku da joj isključi haubu. Jedna od mušterija je videla mlataranje rukom, razumela je taj nemušti govor, koje samo žene po salonima znaju, pa je ona pozvala. On nije reagovao, jer je i dalje stajao sa onim osmehom, koji je u međuvremenu dobio zatupast izraz.
Izašli su zajedno, držala ga je pod ruku. Pored njih je prošla smeđokosa mlada žena u kaubojskim čizmicama, čini se, istog modela, samo tamno braon boje. Dugo je gledala za njima. On nju nije video, ubrzo po izlasku iz salona, vratio je tamne Ray Ban naočare, da bi sakrio svoj tupi pogled koji mu se zalepio za kapke.
Narukvicu, i to zlatnu, nije očekivala kao poklon za 8.mart. A još je došao dan ranije. I da je potražinu salonu... Nikada nije doživela takvo iznenađenje i uzbuđenje. Sve joj je do sada u životu bilo po planu, bez skretanja, ni za santimerar, kao ivica na rukavu košulje ili pantalonama.
Ona prvi put doživljava nešto nepredviđeno, drugačije, a da nije na TV ekreanu. Njoj se upravo odigravala prava drama, i to ljubavna.

Ivana Đorđević
5. mart 2024.
u Beogradu