Laste su odletele u Oz

Od onih je žena koja se ujutru probudi s licem prethodnog dana. Ako je taj novi dan dovoljno drugačiji od jučerašnjeg, već oko podneva dobije njegove obrise. Spremila se i izašla iz stana, bez pogleda u ogledalo. Dugo već nije sebe gledala u ogledalu. Izbegavala je taj susret. Jeste da se videla, ali to je bilo u prolazu, baš kao tog jutra sa komšijom sa drigog sprata, koji se tek doselio, a govori samo i isključivo ruski jezik. Engleski mu je mučno loš, da bi i Tarzan odjezdio prvom lijanom. Klimnuo joj je glavom da je zaustavi, pokazujući rukom, šireći prste iznad glave, kao da nešto pada. Podsetilo je na dečiju mimiku kada pevaju pesmice o kiši.
"Pa, ne pada, evo sunca." zaokruži prstom u vazduhu pun krug i nasmeši mu se. Tako je najbolje mogla, u tom jutarnjem satu, još neotvorenih kapaka, da opiše sunce, a i nije joj bilo do pantomime. Okrenu se i krenu ka izlazu, trudeći se da zauzme stav, koji joj bio ispravan, uglavnom, bar je tako nastojala, ali, teško da je mogla postići uspravan stav, sa spondilozom kičme. Obukla je prolećno cvetnu košulju, da bude bar s vremenom u trendu. A ni vreme ne stoji već neko vreme s vremenom. Njegove odlike su tu sada samo zbog poštovanja tradiciji. Još nije navikla, tek je prvi dan, kako su opet okrenuli unapred sat, čitav sat. Sada njeni otkucaji srca takođe moraju da se naviju unapred. Zašto ne ostave na miru te kazaljke, pokvariće mehanizam vremena, za svagda. I eto, kad pominjemo vreme i u drugom obliku, ovo iznad glave bi trebalo da bude nebo, u poznatoj plavoj boji, otkad je sveta i veka, ali kao da joj je neki metalni poklopac pritisnuo teme. A ispod poklopca duva vreo vetar, kao iz Afrike da je stigao, umesto da se laste odande vrate, nakon zimovanja. A zime nije ni bilo. I duva li, duva, vetar, kao s dna lonca, iz utrobe zemlje, ljute i kisele, pa su svi ukusi postali bljutavi i izazivaju neko "čupanje" u želucu. Na početnoj stanici je sela u autobus koji je bio na pauzi za sledeću vožnju. Taman (setila se da je to turska reč) da i svojim mislima da pauzu. I da posmatra neki strani svet koji izlazi iz hotela koji je na samom stanici, s imenom nekog stranog grada. Vuku kofere, ulaze i oni u taj isti autobus, jer taj vozi na aerodrom. I gle, počuj, baš pomenuti turski jezik iza njenog sedišta joj zazvoni, ali nimalo milo, što nema veze sa nacionalnošću, ovo je strogo lingvistički osvrt. Kao da psuju, teško i neoprostivo. Jedva je čekala da se vozilo pokrene, ne bi li brujanje motora "pokrilo" glasove iza njenog levog uha, naročito. U kabini vozača nije bilo. Sačekala je da se vrati, jer je sigurno izašao da protegne noge. Kada se vratio vozač s čudnom platnenom kapom preko cele glave, ustade sa sedišta i priđe kabini da ga upita za njenu stanicu, da nije slučajno ušla u onaj koji ne staje gde ona ide.
"Izvinite, da Vas pitam..." možda od kape nije čuo.
"Izvinite, samo da Vas pitam."
Ništa. Zatim mu pokuca na prozorče od kabine. Okrenu se prema njoj licem tamnoputi vozač sa najbeljim i najnevinijim osmehom, kojim se izvinjavao što ne razume ni reč šta ga to pita.
"Nadam se samo da razume kuda vozi." Vetar-afrički, vozač-afrički, pogled na posečeno drveće-afrička pustinja. U kom li je, čijem li je gradu? I je li se uopšte probudila? Možda je sinoċ opet zaspala s uključenim TV-om, a bio film "Moja Afrika". Gledala je u staklo prozora i videla svoje oči. I one su joj bile nekako čudne, poprimila neku uskovitlano brsonksdo-sivlastu boju, kao da su tuđe. Zar su i one deo ove ujdurme? Ima li ovde, u ovom gradu nešto moje?
Autobus je već zašao u deo grada gde ima mestimično niskih kuća. Ugleda utom, jedan vrlo prepoznatljiv i pitom prizor, pravi "domaći" . Žena u veliku ceger torbu trpala je počupane grozdove lila boje zumbula koji su visili preko jedne, eeej, nečije, ograde. Obrsti ga ona sa svih strana, još dok je autobus stajao na crvenom. Na sledećem semaforu, na malom ostrvu zelene površine, kraj parkinga, stajao je čovek sa belim štapom, a malo podalje, pas, kudrav, koji je više ličio na ovcu, a tom izgledu je doprinelo i to što je taj pas pasao travu. Onaj čovek, ustvari, nije bio slep, iako je imao beli štap, to se videlo, jer je mahnuo komšiji i pritom ga dozivao, pošto ga ovaj nije video, bio je pognut u borbi s vetrom. Taj štap, kojim je uz pomoć vetra stalno mlatio, došao mu nekako, kao pastirski, za svog psa-ovcu.
"Psovke" iza nje su utihnule. U delu bez sedišta, gde je bio dugački rukohvat, stajao je mladi par, mama, tata i njihovo dete u kolicima. Žena sa sedišta pored njih je nameštala u osmeh sve mišiće lica. Zenice je širom otvorila, usta napuċila, bradu isturila, a obrve razvukla do vrha čela, da bi što izražajnijim izgledom privukla detetovu pažnju. Uprkos svom trudu, dete je okrenulo glavicu u stranu, prema onoj, koja sebe ni u staklu nije prepoznavala, a to dete jeste, kao da ju je poznavalo celog njenog malog života. Bilo joj je neprijatno, jer je žena, videvši to, uprla pogled sa deteta na nju, ne bi li analizirala njenu reakciju, da utvrdii da li je zaslužila taj blagoslov. A njoj se osmeh pojavi prirodno, iznenada, kao da su, u celom autobusu same, ta malena devojčica i ona. Mladić ispred nje je neprestano žvakao žvaku, iako takav prizor odavno nije videla. Mislila je da je to već prevaziđeno, pored svih novih "žvakala". U trenurku dok je autobus prolazio pokraj crkve, on se vrlo uvežbanim pokretom prekrstio tri puta, kao da nešto sebi prosopa niz bradu, ni slučajno ne prestajući da žvaće onu prežvakanu žvaku. Trubljenje, sirene raznih "mukova" , "cikova" , "tu - tu-ova", različitih boja zvuka, podsećale su na oglašavanje slonova, lavova, cerekanje majmuna u dokumentarcima "Nacionalne geografije". Nakon što je devojka s telefonom na krilu nevoljno pomerila noge u stranu, da bi ju je, nakon pitanja -" Silazite?" namerno persirajući, da bi se ova prenula, propustila da prođe.
Izašla je iz te putujuće konzerve, da konačno udahne taj sveži tropski vazduh, da je ovaj vetar malo, onako, "vaspitno" ispljuska po licu. Bio je ponedeljak, nije uobičajen za odlazak na groblje,a nije ni "pobusani ponedeljak", te nije bilo puno prodavaca cveća duž staze, tek koji, s buketima narcisa, prilično pognutih, obešenih cvet ova o krte stabljike. U drvenom kiosku pred kapijom, nije kupila sveću, jer je ne bi po tom vetru mogla ni zapaliti, već lampiončić, i jednu kutiju šibica. Šibice se retko gde mogu kupiti. Samo ovde ih je nalazila, gde i priliči da se nađu stvari kojih više nema, gde je vreme stalo, jer su u bezvremenu, oni, koji sada tu stanuju. Ako ne oni, bar mramorne uspomene na njih, dok oni borave u svetu u kome nema vetra, nema kiše, samo blažena svetlost. A nas su ostavili u ovom sumraku, da tumaramo. Kresnemo šibicu i upalimo sveċu, da bismo sami bolje videli. Njima to nije potrebno.
Stigla je do parcele 6. Uvek u strahu kako će zateći mesto počinka svog oca, ugledala ga je već izdaleka i lepo se obradova, kao da je pozdravlja. Ta čudna biljka za koju joj je cvećarka rekla da se širi, ode u visinu. Valjda pogled na svet jedne cvećarke ide u širinu. Kao kakvo omanje stablo, biljka je izrasla do visine krsta i savijalo se na vetru, pa se činilo da joj maše. Primetila je da će uskoro svud po njoj prozevati neki žuti cvetići, a kada ju je posadila, bila je modro-ljubičaste boje.

"E, moj tata, ne bi verovao šta se sve dešava, ništa nije što je bilo." i stala da priča, boreći se naletima vetra, da upali fitilj u lampiončiću crvene boje, jer, valja se, rođendan mu je. Pričala je o svemu što joj je padalo na pamet. Sita se ispričala. Sve ono za šta bi joj on rekao: -"A sad lepo, sve to zapiši."-
I stvarno, to je i naumla, kada se vrati kući. Zapisaće, iako niko to neće pročitati, niti ikog zanima. A i što bi?! Svako bi mogao svoje da piše, da čitaju oni čije smo mi čitali i tako, međusobno svi da se čitamo. Ne moramo ni pričati. Civilizovanije je i manje uzbudljivo za one sa slabom živcima, samim tim i manje opasno.
Ušla je u autobus za nazad, s neverovatnim prizorima usput, taman (opet turska reč) za neku emisiju o životu na planeti Zemlji. Izašla je, misleći baš o toj ideji i uputila se ka svojoj kući. Uzgred je svratila do prodavnice da kupi hleb za golubove, da im poruči da ih tata nije zaboravih i da ih danas, kada mu je rođendan, časti sa čitave dve vekne. U ulazu zgrade je ugledala prizor od jutros, u vidu komšije Rusa, samo umnoženog, bar njih trojicu. To je podseti na buba- švabe, kad su se jedne godine pojavile. Mlatili su rukama, nešto su joj pokazivali. Kao kiša kada pada. Opet. Pa, šta im je danas sa tom kišom?! Jeste da duva, da leti u kovitlac još neizniklo lišće, i da je, takoreći, raspršilo sve cvetiće sa njene košulje, ali da je mokro, nije. Samo bi još to falilo! Zar opet komšijske pantomime?! Možda to oni tako, u Rusiji... otkud im inspiracija? Inspiraciju je uskoro otkrila. Pođoše za njom da otključa svoj stan. Oklevala je, ali joj je instinkt rekao da nemaju lošu nameru, jer su im lica bila isuviše zabrinuta. Ukopali su se pred njenim pragom, kao neprikosnovenom granicom, ali su im glave bile nagnute do pola predsoblja. To bi na državnom nivou bula ozbiljna povreda vazdušne granice druge države. Ušla je u svoj stan, a oni su očekivali njen vrisak ili bar duboki uzdah, a umesto toga, ona je nemo izašla isped njih da im pokaže pantomimom, a kako drugačije,, podigavši ruku do grla, kao da joj je voda došla dotle. Da, bili su pravu zbog uzbuđenja. Nije bila kiša, ali je bila poplava iz cevi kupatila stana koji im je prethodni komšija, domaći "rusofil", naplatio kao omanji kvart u Moskvi.
Te noći, pred jutro, legla je širom otvorenih očiju, i takva, ista, sledećeg jutra ustala, s licem koje je imalo izgled prethodnog dana. Te noći, kažu, duvala je nekakva superćelijska oluja. Ne bi je čudilo, da je bar na tren imala prilike zaspati, da je, ustvari, bila usisana od nekog tornada i ustala kao Doroti, sa sve svojim grimizno- crvenim cipelicama i obrela se usred Oza. Taj Oz bi bio realnije mesto od ovog njenog grada, to je izvesno. I onda, padoše joj na pamet stihovi poznatog muzičara, ovih, sada nepoznatih prostora, inače, njenog daljeg rođaka po majčinoj liniji. A sada, tako bliskog, najrođenijeg po stihovima:
"U cik zore zviždi voz,
njime odlazim u Oz...
neću da se vratim..."

Ivana Đorđević
1. april 2024. godine
u Beogradu