Marina iz Leskovca

Imao sam strpljenja, slušao sam, klimao glavom, govorio: "Razmisliću, pogledaću, hvala Vam što ste mi rekli." Pričao sam i ja dosta. Objašnjavao, kao da se pravdam, gde smo sve bili, koje "terapije" probali. Da mislim da nije sve bilo uzalud, da je bilo nekog poboljšanja posle svega. Aba metoda, detoksikacija, analize koje koštaju petsto evra, pregled kod indijskog homeopate za sto sedamdeset evra, dijete, suplementi, vitamini, minerali, defektolozi, logopedi, psiholozi, psihijatri, muzikoterapija...

Terapiju sa ogromnom količinom brufena koju mi je preporučio jedan poznati prof. Dr nisam razmatrao. Reče mi da brufen dobro utiče na upale koje su prisutne u mozgu. Rekoh mu da se plašim da to dajem detetu, jer sam skoro pročitao da brufen može izazvati krvarenje u želcu, pogotovo kad su u pitanju tako velike količine na dnevnom nivou. A on mi reče da to nije problem i da se rešava tako što se pije voda u koju je nekoliko dana bio potopljen kupus. 

Nemam više strpljenja, ne slušam, niti objašnjavam, a ljudi kô ljudi, vole da daju savete.

Deca su u poslednje vreme zavolela tržne centre, ne možeš im zabraniti. A šta je alternativa? Kalemegdan i Tašmajdan smo izgustirali. Obišli smo svaki kamen poslednjih petnaest godina. A zimi nije baš prijatno biti napolju dva-tri sata. Nisam ni ja vanzemaljac, moram se prilagoditi, a nije sve tako crno u tom tržnom centru. Idemo ponekad subotom. Omiljeni nam je Ada mol. Prva stanica je Cinema bar, tu pijemo piće i jedemo kokice. Zatim KFC, a posle igraonica. Ima "sto čuda" u toj igaonici. Ako sad počnem da nabrajam trebaće mi cela strana, a to nije poenta ove priče. Zato ću skratiti. Radnja koja sledi dešava se u igraonici. Mateja baca loptu u koš, dok se Marko klati i hoda gore dole, čekajući. Ja snimam. Oko nas se mota jedan mlađi bračni par. Devojčica starosti oko dve godine posmatra. Beba u kolicima. Muškarac me pita koliko košta žeton.

"Sto pedeset dinara", odgovaram.

"Ona je još mala za igre."

"Jeste", kažem.

"Stariji je isto Vaš sin?", pita.

"Da", odgovaram.

"Jeste li bili kod Marine u Leskovcu?"

"Sve smo obišli, nema leka."

Mateja završava igru.

"Da Vam ispričam za Marinu."

Mislim, dosta mi je Marina, Danijela, prof. Dr , indijskih homeopata, turskih iscelitelja...

"Žurimo", rekoh .

"Ali, samo minut, da vam ispričam."

"Žurimo, stvarno, izvinite."

Ne bih bio to što jesam da nisam po dolasku kući ukucao u google Marina isceliteljka iz Leskovca. I, naravno, iskoči mi članak iz nekog tabloida. Marina, iz tog i tog sela kod Leskovca, leči bioenergijom. Kampuje stotine, čak i hiljade ljudi ispred njene kuće. Dolaze i Bugari. I, obavezno, svedočenje kako je jedna žena posle dolaska kod Marine rodila dvoje dece, a nije deset godina mogla da ostane u drugom stanju. Pregled vrši u jednoj sobi prepunoj ikona koje su okačene na zidu. Za pregled nema tarifu, koliko daš. Setih se priče jednog mog druga o događaju sa njegovog krštenja. "Koliko je pope?" "Kol’ko daš, ali dosad niko nije dao manje od pedeset maraka."

Jebem ti život, pomislih. 

Ostrog je nekad bio najpopularnija destinacija za očajnike. Skoro su izmislili Tumane. Jebeš zemlju koja nema svoje sveto isceliteljsko mesto. Tumane mi često preporučuju. Može, kažu, i preko vibera, ne moraš ići. Ostrog sada ređe, zastareo je. Vračare i gatare retko, ali dešava se.

Autor Milan Neđić