Opančar „agencija“: Demonstracija sile, pokazna vežba – i ćutanje!

Građanin Miloš Pavlović je odlučio da iskoristi državni praznik – Dan državnosti, i sa suprugom i decom krenuo na Zlatibor. Približavao se Zlatiboru, deca su već počela da se raduju, kad – zazvonio je telefon, i to baš kad je prolazio pored dežurnog saonraćajnog milicionera. Miloš se mahinalno mašio za telefon – operativnim policijskim radom nije utvrđeno ko ga je baš u tom momentu pozvao, saobraćajni milicionar je to primetio i – Stop! Molim vozačku i saobraćajnu dozvolu .... učinili ste saobraćajni prekršaj za koji je propisana  novčana kazna ... Auh! Pa za vama je raspisana i poternica, moramo da vas privedemo u policiju ... izađite iz vozila, lisice na ruke ... supruga u šoku, deca vrište, šta li je tata uradio, zašto mora u zatvor ...

Ko zna koliko je svakodnevno ovakvih slučajeva o kojima se javnost i ne obaveštava – mada, i iz vozačke i iz advokatske prakse sumnjam da retko ko od počinitelja ovog gnusnog prekršaja završava u zatvoru, ali Miloš Pavlović je i pdtpredsednik opozicionog Narodnog pokreta, pa u skladu sa tim grehom, prema njemu se ima primeniti specijalan postupak i specijalno vaspitanje – dakako i prema njegovoj porodici, takođe.

A koje je to kažnjivo delo Miloš Pavlović počinio da je za njim raspisana poternica!  Ispostavilo se, prema onome što mu je saopšteno u policiji, da je 24. decembra, ispred skupštine  Beograda, učestvovao u opozicionom protestu građana – ne protestu opozicionih partija i pokreta, mada koliko je poznato ni opozicija u Srbiji još nije ukinuta. Na tom protestu bilo je i  nasilnih ispada, gađanja Skupštine, razbijen je kako kažu i po koji prozor, posebno kad se nenadano u dotle relativno mirnim protestima  nije pojavila i grupa maskiranih „protestanata“, pa je policija morala da interveniše i privodi sve redom – i one koji su kamenicama gađali Skupštinu i one koji su to mirno posmatrali – sve po spisku, što bi rekli u narodu, njih 40, kako je kasnije saopšteno, đuture i onih maskiranih i onih drugih. Kasnije su se tu i tamo pojavljivala imena „onih drugih“, onih maskiranih nisu, opozicija tvrdi da su to bili provokatori organizovani od strane vlasti – ni to operativnim policijskim radom nije utvrđeno, a što jes', jes', dešavalo se, policija je imala preća posla – da hapsi građane koji za državne praznike idu na Zlatibor.

Nije  saopšteno ni  kako se ime Miloša Pavlovića našlo na spisku izgrednika – sumnjam da bi vlast propustila priliku da to istakne, niti da je naknadno identifikovan među onim maskiranim izgrdnicima – ako jeste kojom metodom oni to utvrđuju, niti da je pokušavano da mu se poziv uruči, a on se u ovih dva meseca od inkrimisanog događaja uspešno krio i izbegavao da poziv primi. Miloš Pavlović je i advokat, a advokati su najbolji drugovi sa poštarima, katastrofa bi bila da je on za ova dva meseca pa do daljeg ukinuo svoje poštansko sanduče. Uz to on se i u periodu od ta dva mesca bavio advokaturom kao javnim poslom, imao otvorenu kancelariju, odlazio u sudove  na rasprave, tako da  je teško poverovati da policija za ta dva meseca nije mogla da ga pronađe i uruči mu poziv, ili da okrene telefon i pozove ga na informativni razgoor, pa ostaje ogromna sumnja, da budem konkretan i neverica, da je u slučaju Miloša Pavlovića, njegovo privođenje, kako je gore opisano, izvršeno na isti način kako bi bilo postupljenio i prema svakom drugom građaninu, jer bi to onda bila nacionalna katastrofa.

Pre će biti da je u pitanju ono što tvrdi opozicija – ovih dana treba da bude izvršeno konstituisanje beogradska Skupštine, opozicija ne priznaje održane izbore zbog izbornih krađa i drugih nepravilnosti, pa je bilo za očekivati da će Miloš Pavlović na tom događaju imati aktivnu ulogu, tako da nije bilo zgoreg da se operacija „Miloš Pavlović“ sprovede kao pokazna vežba onima koji nameravaju da na pomenutom događaju istupe kao on.

I saopštenje policije izdato posle privođenja i oslobađanja Miloša Pavlovića, koje su spremno podržali provladini mediji – da je sve sprovedeno rutinski, po pravilima službe, te da je on nakon uručenja poziva „koji je on eto uporno izbegavao da primi“ pušten na slobodu, tako da tu nikakvih posledica koje su izazvale pažnju javnosti, opozicije posebno, nije ni bilo, je diskutabilno iz jednog ogromnog razloga – ko će da izbriše uspomenu dece da njihovog oca izvode iz kola, stavljaju mu lisice na ruke i sprovode u zatvor! Zar je moralo tako – od vlasti koja u izbornim kampanjama istupa i pod sloganom – „Aleksandar Vučić – za našu decu“.

I šta ću ja sada, građanin sinji, u ovoj naprednoj državi, a nisam član ni jedne političke stranke – koga da zovem, kod koga da protestujem, a hteo bih, jer ovo što se desilo Milošu Pavloviću može sutra da se desi i svakom drugom graađaninu. 

Setih se – imamo od nedavno i pokret „Mi – glas iz naroda“, pa kome bih se drugom obratio ako ne njima. Deklarisali su se kao glas iz naroda. Em iz naroda – taj sam, em imam i glas, rekli su – mi nismo ni vlast, ni opozicija, mi smo nešto treće – što bi rekli, ni po babu ni po stričevima.

Neću da zovem onog međeda Nestorovića, imam svetle oči, a on kaže da su takvi kao ja poreklom vanzemaljci, pa petpostavljam da bi me on odmah oduvao jer sa vanzemaljcima neće da ima posla. A i sumnjiv mi je, pre neki dan izađe iz svoje jazbine i reče – Protiv sam međunarodne istrage i za ponavljanje izbora, a to se baš nekako i ne uklapa u ono – nismo ni za vlast, ni za opoziciju. Ne vide svoju senku i vrati se nazad.

Uz to, imam sa tim šaljivdžijom i neke neraščišćene odnose od ranije, sećate se one scene  – korona je najsmešniji virus, on i Vučić crkoše od smeha, da bi malo zatim ovaj potonji rekao – sva postojeća groblja nam neće biti dovoljna, pa me, zbog krštenice, staviše u kućni pritvor – vidi tekst „52 Dana u kućnom pritvoru, zbog korone Iz dana u dan“ (Opancar.com), pa tim povodom ja na jednom mestu o tom veselku rekoh:

„Kažu oni koji ga brane, da je to veliki stručnjak, koga deca – pacijenti Dečije hirurške klinike u Beogradu i njhove „mamice“ obožavaju. Možda je i tako – o njemu kao stručnjaku smo već dosta čuli, ali ne može on rečnikom primerenom deci i njhovim „mamicama“ razgovarati i sa odraslim ljudima, a ovde je o tome reč. Kako može javno da zagovara strogu izolaciju, a potom da priča kako ta izolacija i nije toliko stroga – Eto ja izađem da prošetam mojim Obrenovcem, zdravim se sa ljudima, pričam sa njima, u čemu je to toliko strašno.

Pa dobro doktore p.t.m.l., pa koga ti praviš ludim – koliko bih ja ostao na slobodi, kada bi tako kao ti izašao da malo prošetam, popričam sa ljudima, čak se i zdravim sa njima...“

A da na kraju kažem šta je trebala da bude i glavna poenta ovog teksta. Miloš Pavlović je opozicionar, jedne od opozicionih opcija. Jesu se povodom ovoga što mu se desilo oglasili oni njegovi, ali nije li bar to mogao da bude zajednički konsensus svih opozicionih stranaka i pokreta, pa da svi zajedno dignu i glas protiv toga.

Miloš Pavlović je i advokat – da li su i advokati trebali da dignu glas protiv toga? Bilo je sličnih slučajeva pa smo reagovali, da ne pominjem ovde konkretna imena.

Znate za ono:

Prvo su došli po komuniste, a ja se nisam pobunio jer nisam bio komunista.

Zatim su došli po Jevreje, a ja se nisam pobunio jer nisam bio Jevrejin.

Zatim su došli po sindikalce, a ja se nisam pobunio jer nisam bio sindikalac.

Zatim su došli po katolike,a ja se nisam pobunio jer sam bio protestant.

Zatim su došli po mene,ali tada više nikoga nije bilo da se pobuni.

U mom selu ima jedan opančar.        

Što on pravi dobre opanke !

Obuješ ih, popenješ se na soliter

i skočiš sa desetog sprata,

ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

Dragiša Čolić