Srbija, privatna prćija

- E, ćale, dobio sam keca.
- Š‘o, be, crni sinko?
- Reko sam da je dan državnosti Preobraženje umesto Sretenje.

Naravno da je to što je mali Perica dobio keca teška nepravda. U državi u kojoj se geografija drastično smanjuje, a istorija tragično uvećava, istorijski datumi su teško, baš preobimno gradivo!

Čekaj, u Titovo vreme dan države (tj. Republike) beše 29. novembar. U Slobino, to postade 28. mart (ukidanje ustavnih prava Šiptarima), a u doba demokratskih promena (ono ljudske slobode, poštovanje Ustava, bla, bla...), Dan državnosti skliznu na 15. februar. To što je u srpskom, datumima prenabudženom kalendaru, Sretenje istovremeno i dan ustanka protiv osmanliskog svevlašća i dan uspostavljanja najliberalnijeg Ustava u 19. veku, dođe mu kao još jedna istorijska pošalica. Sretenjski Ustav je trajao 55 dana, a sloboda od turskog svevlašća samo onoliko dok se naše, srpske velmože – bilo da su iz Karađokinog ili Miloševog (tj. Titovog) Jajca – nisu dovoljno osilile da budu samo puka zamena Sulji Veličanstvenom.

Zato, Perice, ti si, najverovatnije, u pravu. Srbija je u zadnjih desetak godina toliko preobražena da je vezivanje njenog rođandana za sretenjski datum, najblaže rečeno, neadekvatno. Kakav Ustav, kakva borba protiv svemoćnog Sultana… Možda bi, najpoštenije, umesto 15. februara, novi dan državnosti trebalo da bude 12. januar? Ili, možda, 17. decembar?

Tog, 17. decembra, država Srbija je ćutke, pognute glave, pristala da se „bugarskim vozom“ i „bosanskim autobusima“ vrati u doba otomanskih sultana. 12. januara je to potvrđeno zvaničnim saopštenjem Republičke izborne komisije. Jer ako je Veliki Sultan je sa svog TV prestola obznanio da su u pitanju „najpošteniji izbori“, ko od vazelinskih sledbenika, aman, ima međunožne visuljke (a pogotovu volju!)  da mu protivureči? Ono Staljinovo „nije bitno ko glasa, bitno je ko broji glasove“ ovde je dopunjeno sa „...i ko proglašava rezultate brojanja“.

Dakle, bez obzira na to koja brojka će da pocrveni (od srama) u nekom budućem kalendaru, država Srbija je, u prethodnih par meseci, prestala da bude demokratska republika!

Demokratija je sistem u kome se vlast bira na osnovu volje naroda. Naša, trenutno važeća, mediokratija je sistem u kome vlast, apsolutnom kontrolom medija i industrijskom obradom mozga biračkog tela, formira volju građana. Pri tom su mediji zamena i za sve institucije demokratije. Jedan Vođa (naš Sulejman Veličanstveni) svojim saopštenjima i vanrednim obraćanjima obnaroduje ko je krimos (a ko ne), ko je „prodao Kosovo“ (a ko doveo strane investitore), ko je „strani plaćenik i domaći izdajnik“ (a ko spada u  „patriotske snage“). Reč jednog čoveka uveličana sočivima TV kamera postala je božanska istina.

Pljačkaška privatizacija odrađena od 1990. naovamo imala je za cilj vlasništvo nad šećeranama, zem-zadrugama, aerodromima i zastarelom vojnom opremom. Pljačkaška privatizacija odrađena u zadnjoj deceniji prisvojila je nešto mnogo dragocenije – samu državu Srbiju!

Ustav, sudovi, Skupština, zemlja (i podzemlje!) postali su vlasništvo jednog čoveka. Dobro, de, i gomile gmizavaca koja se, uz pomoć partijskog vazelina, neprekidno lakta da štrpne nešto od  resursa pokojne države Srbije.

Litijum ili Kosovo? Nebitno! Bitno je samo koliko od toga može da se materijalizuje u novac ili privilegije.

Čekaj, a šta je od toga važnije?

Naravno da nije sve u parama. Naravno da naš Veliki Vođa nema račune u inostranstvu. Vlasništvo nad Srbijom je neuporedivo dragocenije! Titu, Staljinu, Hitleru, Sadamu, Enver Hodži ili bilo kom drugom svemoćniku dukati nikada nisu bili bitni. „Merak nema cenu“ veli naš narod, a ovacije sledbenika (bilo sa štafetom ili sendvičem u rukama) više hrane ego od najskupljeg kavijara. Apsolutna poslušnost, laktanje klimoglavaca u analnom predelu, mogućnost da se tuđim parama (kineskim, američkim, evropskim…) kupi ljubav sopstvenog naroda je upravo motiv neprincipijalnih muljatora koji su direktno sa fakulteta (ili iz keramičarske radionice) uskočili u politiku. Onih koji su se, posle višedecenijskog (vele)srbovanja i kosovarenja, uvatili za „evropske vrednosti“, dokopali vlasti i pretvorili državu u privatnu igraonicu i pinkoliki Imaginarijum. Pri tom su od naroda napravili poslušnu štenad (ili alave konkubine?) koje ližu ruku sa skiptrom a, bogami, i ostale delove tela.

I na kraju...

To što su razne izborne komisije i razni sudovi (za prikupljanje i razmazivanje izbornih fekalija) klekli, celivali papuču gazdi i proglasili „najpoštenije izbore“, zahteva ozbiljno razmišljanje.

Da li bi, da je komični teatar zvani Skupština natpolovično popunjen Marinikama i Zavetnicama to išta promenilo? Da li bi se zakoni koje donosi uopšte poštovali? Da li bi policija hapsila kradljivce ili one koji protestuju protiv krađe? A narod koji je „legao na rudu“ zbog izborne muljavine leći će i na rudarenje litijuma.

Jer jedno je sigurno. Od 12. januara država Srbija više nije država. Posta la je drž-AV-a.

Autor: Zoran Petković