Slova koja se sama pišu

Koračala je ulicom u kojoj je živela nekada, dugo, celog svog života, izuzev jednom, kada je bila odsutna u periodu od četiri, a onda, još jednom, skoro dve godine. Zastala je kraj ulaza s poznatim brojem. Stajala je i gledala unutar zgrade, jer je kapija bila širom otvorena. Oklevala je neki tren, a onda pošla dalje, uz ulicu. Iza nje je hodala i sve to posmatrala žena srednjih godina, kojima se i sama čudila, kao da nisu bile njene. Išla je za ženom njenog detinjstva, iako je trebalo da uđe upravo u tu zgradu, pred čijom je kapijom ta žena zastala. Išla je za njom, sve dok se nije, verovatno osetivši da je neko u stopu prati, žena okrenula licem prema njoj, svojoj pratilji. Pratilja je spustila pogled, suočivši se istovremeno s uflekanim asfaltom i svojom glupošću, kojoj se često izlagala, jer nije mogla da prihvati realnost. Ponekada je hodala po snovima i kada nije sanjala. Možda je i htela da je prihvati, nego je ona, stvarnost, stalno bežala od nje. Bar je tako osećala. Tako je i sada bilo. Želela je da vidi onu koja ne može više ovom ulicom proći, niti bilo kojom drugom ulicom na ovom svetu, naročito takva, kao da godine nisu prošle, mnoge. Ona ne može sada biti njene dobi. Već odavno joj je samo u sećanju, a i tu obitava samo povremeno.
Vratila se ulazu svoje zgrade u koju ulazi i iz nje izlazi, uvek u žurbi, pa dugo nije, do ovog trena, pogledala ka malom, uskom prolazu unutar zgrade, koji vodi u proširenje u vidu dvorišta. S desne strane je bila kućica, uske građe, u kojoj, kao da opet gleda duguljastu sobu i u njenom nastavku, malu prostoroju, sa zavesom od brokata, umesto vrata, iza koje se krila, kao devojčica. Majka ju je često otpetljavala iz te zavese, kad je trebalo da pođu kući. A devojčica je u toj "pećinici", kako ju je nazivala, nalazila svakakve predmete, čudnih oblika, a najviše je bilo knjiga, ne onih šarenih, koje bi privuklo dete, već nekih tamno-žutih, a sve one su imale miris zaostale prašine, umotane u omamljujući miris duvana. Šta je jedno dete tu moglo tako opčiniti? Dete, ni kada je odraslo, nije moglo to objasniti. A mlada žena je shvatila, možda, tu tajnu, koju ona sama nije. Dok je majka devojčice ispijala kafu sa majkom mlade žene, starijom gospođom, sive, guste kose, ošišane na "paž", ona, njena ćerka joj je pokazlvala žute knjige. Starija žena je devojčici, sa takvom kosom i velikim tamnim očima, bila nalik sovi. A i jako je šištala dok je govorila, imala je glas pun kvrga i rupa, a miris duvana joj je svaku izgovorenu reč ispraćao iz usta. Ona je taj duvan motala u papiriće, koje najpre obliže, kao da ima lepak na jeziku. Baš poput žabe koju je jednom videla na televizoru, kako jezikom hvata muvu, tako i ona, cigaru zalepi na vrh jezika i vešto, kao neko ko se dugo bavi nekom veštinom, namesti između ispucalih usana bordo boje.
Njena ćerka je uvek mirisala na miris sapuna, na čijem omotu je bila slika jorgovana. Ipak, i njenu odeću je obuzimao miris cigareta, od kojih je uvek imala jednu, pa ubrzo zatim i drugu, petu, između kažiprsta i srednjeg prsta na levoj ruci, sa uvek istim rasporedom svih ostalih prstiju, koji su insistirali na eleganciji. Ruke su joj bile boje alabastera, osim na mestu gde je cigaretu držala, tu je bilo obojeno zlatno žutom. Nokti su joj uvek bili podsečeni do srednje dužine. Sve je to devojčica upamtila, kao neke slike koje se pamte, ne znajuċi čemu i kome to može poslužiti. Možda baš zato, jer su prsti te ruke bile putokaz, vodiči kroz slova i reči u knjizi, jedinoj i prvoj šarenoj koju je ikada videla, a koju joj je mlada žena kupila, da bude samo njena. Ta knjiga je imala puno slika, ali i slova, reči, koje treba da se čitaju. I to na jeziku koji nije bio onaj kojim je govirila ona, sa svojim roditeljima, rođacima, svima. To je bio strani jezik, neke zemlje, koju će možda, jednog dana posetiti. Da bi devojčicu učila tom jeziku, ona ju je najpre naučila da piše i čita na maternjem. A onda, došao je na red i taj strani jezik. Deca brzo i lako pamte, jer u njihovim glavama ima puno mesta za slike i zvuke, još nisu pretrpana znanjima, često nepotrebnim, kao odrasli. Engleski jezik joj je uskoro postao jako blizak.
Uskoro je trebalo da pođe u prvi razred. Znala je već sva slova, na oba pisma, i da piše i da čita, puno rečenica i na svom i na engleskom jeziku. Povučena devojčica nije bila svesna svog znanja u odnosu na drugu decu, naprotiv. Samo je osećala da je malo drugačija. Tome su najviše doprineli velika dioptrija i ravni tabani, koji su se otkrivali u velikim naočarima sa debelim staklima i ortopedskim cipelama teget boje, s pertlama koje su bile toliko dugačke, da se još dva para cipela njima moglo našnirati. Vraćala se svojoj prvoj učiteljici, odlazeći i sama, bez svoje majke, u kućicu u dvoroštu. A ona joj je, njena učiteljica, pričala o dalekoj zemlji, Engleskoj, u kojoj živi njena ćerka, koju godinu starija od nje, njene male komšinice, učenice. Pričala joj je o tome, kako je ona ponosna na nju, kako je pametna, lepa, mnogo liči na svoju baku (ako je mislila na "sovu", teško je mogla zamisliti takvu lepotu, ali joj je ipak verovala, i sove su nekad morale biti mlade). A eto, morala je tamo da je ostavi, sa svojim ocem, a njenim mužem, koji je bio mnogo stariji od nje, a ona, nije mogla da brine o njoj, tako je rekao. Ona je bila je mlada studentkinja, najbolja u svojoj generaciji, koju su poslali na usavršavanje jezika u tu lepu zemlju...
- " Prokletu! "- , dovikivala je njena stara majka sova, zavijajući svoju fišek-cigaru.
-"Neka je prokleta Engleska, a najviše njen otac! Uze dete, da ga ne možeš ni videti, kao da je on rodio! Matorac, skot, nesoj! Da te napravi ludom! Na silu te uzeo, pa te šutnuo kad si mu rodila zdravo, pravo dete, jer ga ni te engleske štrklje nisu htele!"-
Devojčica je dugo sklapala delove mozaika o sudbini svoje, takoreći vršnjakinje, koja je rasla u zemlji, čiji jezik je učila. Kasnije je doznala još puno detalja, a tu već nastaje doba kada se počinje rasti uporedo sa saznanjima, kako lepih, tako i onih rużnih, koje iz nekog razloga doznamo. Devojčica je porasla, a i dalje je odlazila u dvorište svoje prve učiteljice. Ponekada joj je ponela kutiju cigara, kesicu mentol bombona i kolače za nju i njenu majku "sovu", poslate od svoje majke.
Jednog dana joj je ona, njena učiteljica, došla na vrata, bez daha od jakih damara uzbuđenja, da je pozove...da pođe sa njom...da je upozna s nekim.
U duguljastoj sobici, na fotelji izlizanog štofa, sedela je visoka teenage-rka, iste paž frizure kao u njene bake, samo zift crne kose, krupnih, i isto tako crnih, sjajnih očiju i osmeha izvijenog u latonično "u", jer joj je gornja usna puno tanja od donje, pa se savijala u luku. - "Nataša. Nice to meet you" - rekla je. Divnog li, nesaksonskog imena. Od majke, otac joj je dozvolio bar ime da zadrži. Izašle su zajedno iz sobice sumraka, da joj pokaže ceo svoj beli, svetlu grad, koji je bio ništa manje i njen, po majci i baki. Iako, inače, veoma ćutljiva i povučena, tog dana je euforočno primenila sve ono čemu ju je njena učiteljica naučila, te je ceo dan brbljala na tom stranom jeziku, a očinskom, njene nove drugarice. Sve reči koje je znala, kao da je samo za ovaj dan čuvala.
Njena nova prijateljica nije mogla dugo ostati, tek nekoliko dana. Otac joj je toliko dozvolio. Razmenile su adrese i kasnije se dopisivale, ne toliko često, ali u dovoljnim razmacima, da je Nataša mogla biti obaveštena kada su joj majka i baka silom odvedene u neki stan na periferiji grada. Zato što je nekom zlataru, sa već dve porodične zlatare u centru grada, bila potrebna još jedna, baš u tom dvoroštu. A nije znao da je pravo blago bilo baš iza tog brokatnog zastora, gde su postojale tamno žute knjige, sa sjajem starog zlata.

Jedva su ih, ona i njena majka pronašle, tu drugu majku i njenu ćerku. Bile su mršavce. Od nepravde, od izolovanosti, od teške sirotinje. Nisu umele ni da im se obraduju.Tek su kasnije, kada su njihove dugogodišnje komšinice, jedini rod njihov, već polazile. Dva para majki i ćerki su bile opet zajedno, samo na par sati. Ove dve su ostavile drugu majku i ćerku u čamotinji nekog stana koji je nekad bio, ko zna čiji. Još su se ljuštile tapete u slojevima godina i decenija, nečijih, među tim zidovima. Njihova tamna, dvorišna sobica im je bila izvor svetlosti sunca u odnosu na ovaj prostor kome nisu pripadale, gde ih je neko tek tako ubacio, kao dve vreće. Obilazile su ih neko vreme, dok jednom nisu zatekle ćerku, samu, bez majke. Bez života u očima ih je dugo gledala, a onda izustila :
"odneli su je."
Saznale su ubrzo da je stara, od života iznurena žena, zaspala u fotelji koju su im, uz još nešto stvari i knjiga neki ljudi preneli. Zaspala je, i tako ostala dugo, dok ćerka nije otvorjla vrata i pitala prvog komšiju koji je naišao, koji je dan i zašto se njena majka još ne budi.
Ostavile su je, to nikada sebi nisu mogle da oproste, samu, među tim oljuštenim zidovima, na nekoliko dana, da smisle šta će s njom. Kada su smislile i vratile se po nju, nje više nije bilo. Na vratima stana bili su razapeti kanapi unakrsno, s velikim, crvenim pečatom na sredini i nekom ceduljom iz opštine.Tragale su za njom, dugo. Konačno su je pronašle u jednoj duševnoj ustanovi, onoj, iz koje se nikada ne izlazi, onoj, bezdušnoj.
Pisala je Nataši, najboljim i najbezbolnijim egleskim jezikom koji je mogla znati, da je obavesti o svemu.
Doputovala je, što pre je mogla, pa su zajedno pošle, ona svojoj majci, otetoj od nje kada je bila mala, od strane sopstvenog oca, a ova druga, svojoj prvoj učiteljici slova iz šarene knjige i sveske ispisane rukom života, kao primer, da sazna, kakvim sve slovima i jezicima život može da piše.
Ni jednu ni drugu ona nije prepoznala, samo je gledala između njih, kao da gleda u nekog trećeg. Ove dve su plakale, a onda je i ona zaplakala, jako, iskonski, kao dete kada neutešno jeca, jer ga ni nema ko uteši ti. Samo se rodilo, samo će i plakati.
Da li je znala zašto plače, to nikada nisu saznale.

Nije prošlo puno vremena, Nataša se vratila u zemlju svog oca, a majka i ćerka su opet otišle da posete jednu zatočenicu sopstvenog zaborava u niskoj, staroj zgradi, okovanih prozora gvozdenim rešetkama, iza kojih gledaju ljudi, koji ne vide ništa, osim svog mraka. Svi stanlvnici te kuće su srodnici po zaboravu. Udahnule su duboko i ušle u taj svet. I nisu je zatekle. Nije je bilo ni u tom, ni na celom ovom svetu.
Kao da ju je upravo taj zaborav i poneo, obrisao.

Petnaest godina kasnije, oko zlatarske radnje, od ranog jutra, okupilo se puno ljudi, cela ulica. A ispred kapije zgrade sa dvorištem, bilo parkirano dvoje policijskih kola i jedna pogrebna. Pronela se vest među ljudima, šišteći, kao oštar, hladni vetar, koji tako, s vremena na vreme, zlokobno zahuči i unesi strah u kosti.
Zlatara su našli s glavom na steklenom pultu, pod kojim je bilo pregršt zlatnog prstenja, narukvica, lančića... Po tom staklu se razlivala krv u više pravaca, kao potoci koji su krenuli iz jednog izvora, iz slepoočnice, probušene metkom iz pištolja, čiji je okidač upravo on, zlatar, povukao. Takav je bio zvanični istražni izveštaj sa lica mesta. Nije ostavio nikakvo oproštajno pismo, ni poruku, ni prost, izvinjenje. I pred licem smrti je bio škrt i samoživ. Poneo je svoje razloge sa sobom. Deca i žena mu ostadoše u pitanjima i krivnji koja nije bila nijhova, kao ni dugovi u kojima ih je ostavio.

Njen grob nisu mogle pronaći, majka i ćerka, dugo, dugo. Tek jednom, slučajno, uz priču s jednom gospođom koja je radila u upravi groblja, a čekala je kod lekara specijaliste, sedeći pored njene majke.

Ponele su joj veliki buket cveća i položile na uleglu, spečenu zemlju. Bila je sahranjena daleko od svoje majke, koja ju je štitila, majčinski, dok je mogla...

Njena učenica je posebno, još jednom, sama, otišla na njen grob, s velikom granom jorgovana, mirisnom, kao onaj sapun na koji je njena učiteljica nekad mirisala. Zakačila ga je na mestu, gde je bilo ispisano njeno ime, već izbrisanh slova na drevnom krstu, baš kao i njen život, jer ih nije imao ko uklesati u kamem. Ona je ipak prepoznala slova kojima ju je
među prvima naučila.
Pisalo je - V a r v a r a.

Autor Ivana Đorđević