Opančar „agencija“: Kajaćemo se – Svi!

I ako (krnji) deo opozicije uspe i ako ne uspe. Ako uspe, žal će biti što pobeda nije bila i ubedljivija, a broj odbornika u skupštini, čak i na većinskoj strani, nije za zaemarivanje, a ako izgube, žal će biti još veća – propuštena je jedna izgledna prilika, a uz to, došlo je i do novog cepanja opozicije. Zar mora tako!? Kad se bitka izgubi, irelevantno je koji je deo tima  bio kriv za to.

Ovo nije tekst protiv Đilasa. Ovaj autor već 25 godina piše o prilikama i neprilikama u zemlji, pa se neko iskustvo i nakupilo. Vazda je podržavao Đilasa – i u nesporazumima sa Demokratskom strankom (još od vremena Tadića) i u nesporazumima sa Narodnom strankom Vuka Jeremića, da ne nabrajam dalje (opancar.com). Naravno, istina nikad nije samo na jednoj strsni – znam to i kao advokat, iz iskustva, ali sam se u silnoj želji – kao opozicionar ovom režimu, držao onoga – ne  uliva se reka u potok, već obrnuto, a Đilasova strana je to najviše obećavala.

Prvi znaci nerazumevanja – govorim o svojoj impresiji, javili su se posle onog nikad objašnjrnog Đilasovog susreta sa Vučićem nakon pretprošlih izbora, tim više što ni oni, krajnje sumarni razlozi koje su dale i jedna i druga strana nikada nisu ni ostvareni. Nisam od onih koji zbog toga sumnjaju u Đilasov opozicioni status – možda ona druga strana nije ispoštovala dogovor koji je tada postignut, a koji je možda bio i u interesu opozicije, ali ne ide da samo on zna šta je u pitanju, jer to onda liči na ovo što od vlasti već imamo, pa nam ni slične reprize ne trebaju.

A onda čovek počinje i da se priseća brojnih razilazaka opozicije pa se zapita da li je uvek u pravu samo jedan čovek. Primera radi, pomenuću ovde brojne primedbe Bože Prelevića, dokazanog opozicionara i čoveka od integriteta o teškoćama saradnje sa Đilasom, ili jedan pomalo zaboravljeni slučaj – opet na našu štetu, o političkoj sudbini Nikole Jovanovića, nekada visoko pozicioniranog funkcionera Narodne stranke, koji je poželeo da pređe kod  Đilasa, ali se o tome, u poverenju, prerano pohvalio prijatelju – pročulo se, čula to i Marinika, osetila se ugroženom, kažu zapretila Đilasu – ako on dođe, ja odlazim, i od tog transfera nije ostalo ništa, niti je Nikola Jovanović došao kod Đilasa, niti je Jeremić hteo da ga primi nazad u stranku, pa se Nikola Jovanović batrga kao drugorazredni političar, iako bi i danas mnogima mogao biti od koristi.

Ne navodim ove citate iz teksta – Kako sam propustio šansu da postanem Šabić (opancar.com) ni zbog Nikole Jovanovića ni zbog sebe, već zato što je to veliko zlo, čini se u svim našim opozicionim strankama i pokretima:

Zaključim ja da je rođak u pravu i odlučim da se politički aktiviram. Ali gde ću, u koju partiju. Nazivi mi ništa ne znače, jer ovde su sve stranke ili demokratske ili narodne. Da skratim priču, već sam svojevremeno nešto pisao o tome, odem ja u Socijal demokratiju koju je vodio pokojni Vuk Obradović – Računam čovek u ranim četrdesetim, a već general, mora da je ne samo sposoban, nego i pametan. Bili su tu negde preko puta Madere. Prime me na razgovor, njegov brat – zamenik i par drugih viših  funkcionera stranke. Jedna od njih je bila i Nataša Milojević, mislim da se tako zvala. Ostanemo duže u razgovoru i odem ja od njih zadovoljan, računam ne bi me toliko dugo zadržali da im se nisam dopao…

Naglasio sam im da ja nemam nikakvih političkih ambicija, da sam advokat i da želim to i da ostanem, pa ako mogu nešto da pomognem, tu sam.

Grešiš, kaže mi Gaga. Ne vole oni takve. Neće te više ni zvati… Njima je važan tvoj glas a ne tvoja pamet… Ispalo je da je Gaga bila u pravu – nikad me nisu ni pozvali. Jedno veče, čujem na televiziji da je policija upala u prostorije Socijal demokratije i pohapsila one koji su se tu našli. I pozovem ja njih – Natašu Milojević, ponudim pomoć, advokatsku – da spašavam partijske drugove! Ona mi da telefon, advokata Šabića, predsednika pravnog odbora stranke. Pozovem kolegu Šabića, ponudim svoje plemenite namere i – on me odbije! Nisam ga iz prve baš dobro razumeo, jer on priča u petoj brzini, ali na kraju jesam – Ne treba kolega, ima nas već dosta. Ni traga od onoga što sam očekivao – Dragi kolega, welcome to the board! Nisam ih više ni zvao.

A čini se da ti adeti važe i danas. Od nekada brojne koalicije Srbija protiv nasilja, formirane posle strašne tragedije u školi Vladislav Ribnikar, većina ovih dana odlazi na drugu stranu – hoće na izbore, dok na drugoj strani ostaje stameni Đilas, sa svoja dva preostala pratioca – Ponoš i Zelenović, koji ko da vele – bolje da ostanemo uz Đilasa, a ne protiv njega, jer on ako ga naljutiš odmah “skida bubicu” i kaže neću više da se igram.

I ništa ne može da poremeti zakovanu odluku ove trojke. Čak ni cepanje Đilasove stranke SSP – Novodsadski odbor je odlučio da izađe na izbore, a Zelenović je još strožiji – Beogradski odbor stranke Zajedno hoće na izbore – ljudi gledaju Šapića uživo, a Zelenović ga bolje vidi iz Šapca, pa predsednika tog odbora Đorđa Miketića isključuju iz stranke, što potom rezultira kolektivnim istupanjem Beogradskog odbora iz stranke Zajedno.

Ne pomažu ni vesti iz Niša odakle se apeluje da treba iskoristiti svađe unutar niških Naprednjaka (SNS) i izaći na izbore.

Posebno treba naglasiti da se za stavove ovih koji su za bojkot ne daju nikakvi uverljivi razlozi što dovodi do masovnog zbunjivanja biračkog tela od kojih će mnogi iz tog razloga a ne zato što su za ili protiv Đilasa propustiti da izađu na izbore.

Razlozi koje su ovi koji su za bojkot, ranije – pre nego ćto je vlast odlučila da se svi lokalni izbori, uključujući i beogradske, održe 2. juna, nisu ni novi  ni uverljivi. Svi mi znamo da su i ovi uslovi daleko od demokratskih, da će na ovaj ili onaj način krađe glasova i dalje biti, i da su posledice, čak ako izgubimo i ove izbore, već viđene i neće značiti ništa novo. A viđeni su i rezultati ranijih bojkota – vlast se drži onoga “ponuđen ko počašćen” i rastrči se po terenu – na jedan gol.

Pritom, valja napomenuti da je deo opozicije koji izlazi na izbore nastavio razgovore o izbornim uslovima – ovi koji su za bojkot više neće ni da razgovaraju, postigao još jedan, ne mali uspeh – oni koji su u poslednjih 8-12 meseci promenili prebivalište neće moći da glasaju na novoj adresi.

Sve to povećava nadu za uspeh na izborima, a ako se pritom ima u vidui i to da te ustupke vlast nije dala samo zahvaljujući svojoj uznapredovanoj demokratskoj svesti, već i zaslugom spoljnog faktora – primedbama Odira, OEBS-ove organizacije za praćenje izbora koje je podržao i Savet Evropske unije, tako da ovo jogunjenje onih koji su za bojkot, preti da oslabi i njihovu dalju podrđku.

Od značajnijih stranaka koje su za bojkot tu je još i Novi DSS sa koalicijom Nada. Njih ovom prilikom ovde nisam pominjao jer ih baš mnogo i ne razumem – još od vremena čuvenog, vazda neobaveštenog Voje Koštunice.

I na kraju, nije ovo tekst ni protiv koga – najmanje protiv onih koje sam do sada u svojim tekstovima podržavao – Đilasa,  Zelenovića, Ponoša, pa i Miloša Jovanovića  kad je odlučio da se priključi pokretu Srbija protiv  nasilja, već snažan apel da svi izađemo na izbore – čak i oni koji i dalje pripadaju strankama SSP, Zajedno, Novi DSS i koaliciji  Nada … njih niko ne sprečava da na samim izborima glasaju po svojoj savesti. Ništa više od ovoga što imamo ne možemo da izgubimo, a možemo mnogo da dobijemo.

Poseban apel upućujem svim svojim pratiocima na društvenim mreržama – ima nas preko hiljadu, da izađu na izbore i time pokušamo ono što nam je preostalo – a sticajem okolnosti ti uslovi su značajno bolji nego oni dosadašnji, što pruža nadu, a u nadi je spas, rekoše davno neki mudri ljudi.  

U mom selu ima jedan opančar.        

Što on pravi dobre opanke !

Obuješ ih, popenješ se na soliter

i skočiš sa desetog sprata,

ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

Dragiša Čolić