Željko Jovanović

S obzirom da je bila subota i da tog jutra nije morao u školu, dečačić je odlučio da se posveti gledanju crtanih filmova. Međutim, veću pažnju od animiranih junaka koji su bili emitovani na velikom ekranu privukla mu je baka koja je užurbano hodala po njihovom velelepnom domu. Dečak je zbunjeno posmatrao baku kojoj nije bilo svojstveno da se kreće tom brzinom. Stara gospođa je, neobazirajući se na prisustvo unuka i sina, koji je čitao novine zavaljen u fotelju, hodala po kući.

San svakog kamena jeste da postane dragi kamen, da krasi vratove, prste, ruke i uši dama, da bude na ceni i da mu se svi dive. Međutim, nema svaki kamen tu sreću.
Mnogo kamenja završi u kamenolomu, poneki se nađe u bubregu i žuči, a postoji i onaj kamen koji je poznat kao kamen spoticanja. Za ovo navedeno kamenje ne može se reći da poseduju neku naročitu sreću ili da, za razliku od dragog kamenja, sreću donose.

Bila je nedelja, a pritom je bio lep i sunčan dan kada je aktuelni ministar odlučio da se prošeta krajem u kojem je proveo veći deo svog detinjstva. Naravno, s obzirom na funkciju koju obavlja, ovaj ministar nije imao taj luksuz da se prošeta sam. Njemu je društvo pravilo par telohranitelja, momci ledenih lica i hitrih očiju.

Buka koju je proizvodio usisivač bila je glasnija od one koju je proizvodio televizor, no i pored toga, čovek je odlučio da ostane u fotelji. Zauzeta žena je bila usredsređena na čišćenje doma, tako da nije ni primećivala muževljevo prisustvo.

Te noći uhvaćen sam u brakolomstvu. Kako to obično biva, muž se vratio ranije sa službenog puta na opšte nezadovoljstvo svih nas zarobljenih u ljubavnom vrtlogu.
Nije da nisam pokušao da sprečim da dođe do te neprijatne situacije, ali mesta u ormanu jednostavno nije bilo, a visine se bojim sasvim dovoljno da je opcija iskakanja kroz prozor odmah bila isključena. Ostalo je jedino to da se kamufliram u noćni stočić, ali složićete se, onako go to zaista nikako nisam mogao da ostvarim.

Nije redak slučaj da se roditelji suočavaju sa problemom kako da nateraju svoju decu da uče. Prirodno, ni jedan roditelj ne želi da obara pogled zbog stida na roditeljskom sastanku. Svako bi želeo da baš njegovo dete bude najbolje iz svih predmeta, da se primerno vlada i da služi kao pozitivan primer ostaloj deci. U cilju da tako i bude, roditelji često koriste raznorazne metode kako bi svoje naslednike motivisali da se late knjige. Jedna od učestalijih metoda jeste obećanje.

-Zaista impresivno. Završili ste novinarstvo sa najboljim ocenama. Čestitam! -reče urednik jednih dnevnih, tabloidnih novina.
-Hvala vam. Još kao dete sam želeo da postanem novinar i srećan sam što sam svoj san ostvario. -odgovori energični mladić iz čijih je očiju izbijala ambicioznost.
-Bravo! Međutim, da bi postali novinar nije dovoljno to što ste završili studije. Neophodno je da se zaposlite i da radite kao novinar. -reče urednik.

Za mene datumi odavno ništa ne predstavljaju.

Kada si nov u poslu uglavnom nastojiš da se marljivošću i korektnom ponudom nametneš tržištu kako bi u tom poslu bio i uspešan i kako bi bio bolji od konkurencije. Uglavnom.

-U moje vreme nije bilo tako... – ničim izazvanim je ova dedina rečenica narušila tišinu koja je gospodarila dnevnom sobom i okupljeni ukućani su odmah znali da je to najava za još jednu priču o onim dobrim, davnim vremenima.
-Šta to deda? -nezainteresovanim tonom je, iz čiste kurtoazije, upitao unuk, po mišljenju apsolutne, porodične većine izlapelog starca.
Dečakov otac, iliti sin ovog starca, prostrelio je oštrim pogledom dečaka, ali šteta je bila nepopravljivo načinjena.