Beznadežan slučaj

Nastavlja se moja potraga za „Unutrašnjim morem“ Danice Vukićević.

Sedam dana je prošlo od kako je ovaj roman nagrađen NIN-ovom nagradom, i trebalo bi da je već dospeo i do poslednje provincijske knjižare a sumnjam da je stigao i do većine beogradskih. Tako je to kod nas, stanje redovno, sve je kao u najboljem redu a ništa nije kako treba. A pritom, ja sam još i namćor i zakeralo i teško mi je udovoljiti, i eto ti zabave.

I eto, zarekao sam se da ovaj roman neću da kupim onlajn, jer tako nešto po mojim svetonazorima nije normalno. Kad NIN-ov žiri proglasi pobednika to je znak za  uzbunu u knjižarama, tog časa počinje trka ko će pre da stigne do nagrađene knjige (ako je već nije nabavio u dovoljnom broju primeraka, u šta sumnjam) – i da istu što pre namesti u izlog na počasno mesto, gde treba da stoji najmanje mesec dana, i, podrazumeva se, da se prodaje upola cene. Ali pošto o tome možemo samo da sanjamo, ljubitelji ozbiljne književnosti su našim knjižarima, čast izuzecima, poslednja rupa na svirali, ne preostaje mi ništa drugo nego da opet zaređam od knjižare do knjižare, možda mi se posreći pa ipak  iskopam neki primerak.

Ovaj put odlučim se za siguricu, pa najpre obiđem jednu solidno opremljenu knjižaru u strogom centru grada, osoblje im i nije baš nešto, ali dobro, sad imam preča posla, zakeranje ću ostaviti za kasnije. Imam vezu u toj knjižari, što nije zanemarljivo, jednu moju, hajde da kažem džentlmenski korektno, poznanicu.Ta moja poznanica i ja nekad smo bili jako bliski, toliko da smo se ubrzo  udaljili, pa smo se opet zbližili i potom još više udaljili, i sad smo kao dve udaljene zvezde, nešto kao svemirski dalji rođaci, a približimo se kad ja svratim u knjižaru, jednom, dvaput godišnje, i držimo se na pristojnoj distaci od nekih dva metra, za svaku eventualnost.

Mahnem joj još sa vrata, osmehne se kad me je ugledala, super, pomislim, drago joj je što me vidi, ali onda se namrštila, znam, prolaze joj kroz glavu svi naši jadi, a nije ih bilo malo.

- Otkud ti? - prene se najednom i upitno me pogleda.

- Eto, navratio malo.

- Navrato?- opet će ona.

- Kažem ja danas sebi, idem da obiđem sunce moje koje me nikad nije izneverilo...

- Preskoči to, molim te.

- Šta da preskočim?

- To što si počeo, pobaciću ako nastaviš da kenjaš. Što si došao?

- Zbog knjige.

- A da, opet si izvukao iz naftalina neki naslov koji mi nemamo?

- Nisam, ovaj sigurno imate.

- Gukni.

- Unutrašnje more. 

- Šipak.

- Šta šipak?

- Šipak. Nemamo!

- Kako nemate? Pa knjiga je ovenčana...

- Znam. Dobila je NIN-ovu, ali je ipak nemamo.

- A zašto nemate? Kakva ste vi to knjižara kad nemate nagrađene knjige?

- Otkud ja znam zašto nemamo. I što si zapeo baš za tu knjigu, uzmi neku drugu.

- Koju drugu?

- Evo... uzmi novi roman Vedrane Rudan. Ide kao alva.

- Neću Vedranu, hoću Danicu.

- Što si dosadan? rekla sam ti da nemamo Danicu.

- Ali mi nisi rekla zašto je nemate.

- Otkud ja znam zašto. Pitaj Gazdu.

- I hoću da znaš. Je l’ gospodin gore na spratu?

- Nije.

- A gde je onda?

- Na letovanju. Porodično.

- Sad, usred zime? A preko leta će da otperja sa švalekom na zimovanje?

- Iz tvojih usta u božije uši.

- Molim? Šta to treba da znači?

- Ja sam mu švalerka.

- Opa! Pa čestitam!

- I jeste za čestitanje.

- I šta sad, dok se on zimi brčka u moru, porodično, a leti satire od seksa sa švalerkom, ko ovde brine o knjigama, moja pokojna baba?

- To nije tvoj problem. Sam si pao, sam se ubio. Da si bio pametniji, imao bi i mene od glave do pete i Danicu ispod jastuka i pre odluke žirija. Sad ćuti i trpi. A naša knjižara je top, asortiman  je top, i usluga je top, a ti si, lepi moj, beznadežan slučaj!

- Ti ćeš da mi kažeš... mamicu ti tvoju!... Dok si bila sa mnom nisi bila tako drska!... I bezobrazna…

- Ne brini, biću ja bolje kad se vrati Gazda.

Prekrstila je ruke i gledala me kao vašku koja će svakog trenutka da iščezne sa ove planete, i onda šta ću, procedim kroz zube „Jebite se i ti i taj tvoj Gazda!”, okrenem se i nestanem iz knjižare. I dok sam stigao do prvog ćoška, već se pokajem, trebalo je da joj kažem pa nek se puši: lepa moja, dok god tražiš nešto ili se upinješ da nešto dosegneš, nisi beznadežan! Beznadežan si kad čekaš da se stvari svrše same od sebe, ili tako, kao ti, dok čekaš da te nadređeni pojebe i reši sve tvoje probleme!

Ali, idemo dalje. Mala nelagoda na prvom koraku, ne pada mi na pamet da napustim bojno polje. Ne, ni slučajno, dok ne doplivam do nagrađenog „Unutrašnjeg mora”, imam neki dobar osećaj, isplatiće se!