Slavica Šibalić

Rodila se u Aleksincu, a živi u Bajinoj Bašti. Nije književnik, u mladosti, za vreme školovanja, objavljivala pesme i priče u školskim novinama. Sada piše kratke priče. Oseća neodoljivu potrebu da svoja osećanja o sebi, drugima, događajima i viđenjima, iskaže, ali jasno, plastično, skoro do opipljivosti. Želi da ostavi trag. Raspolaže bogatim životnim iskustvom i u pisanju je tematski raznovrsna, fokusirana i racionalna. Opise i stavove iznosi jasno, dosledno, tematski provokativno, do golih emocije koje pogađaju pravo u srce, tj. srž. Realna je i trudi se da sliku koja zamenjuje hiljadu reči opiše upravo rečima, jer i jedno i drugo – i slika i reč – su dve vrste umetnosti koje se na svoje načine izražavaju, ali i dopunuju - jedna kistom i bojom, druga rečima i deskripcijom i pokušava da između njih postigne interakciju. Pored pisanja, bavi se i slikanjem za svoje zadovoljstvo.

Prestadoh da svetlim i sve utonu u mrak. Nestade i balske dvorane i veselih lica, utihnu muzika. Oči još ne mogu da otvorim. Neka hladnoća poče da se uvlači u moje telo.

...stig'o Zdravko Čolić!

Baš kada me prozvala sestra, zazvoni mi mobilni. Umesto diskretne jačine i melodije koju sam namestila, ču se glasan dečji glas: „Gde ste p..., stig’o Zdravko Čolić!“.

A, znaš li ti kada bih ja tebe počela da ispitujem, kako samo ja umem da ispitujem, ti bi sišao sa uma. Ja sam specijalista za mučenje prilikom ispitivanja. Ti si u stvari bezobrazan. Već dva puta se dogovaramo da dođeš i pred dolazak kažeš, ne možeš više da varaš ženu sa kojom nemaš već godimama intimne odnose!

Dva para ruku su se kao zmije podvlačile pod moju majicu, ustima i jezicima balavili su oko mog lica. Naježila sam se kada sam primetila da otkopčavaju pantalone! Vikala sam, plakala, molila...

Ovu priču sam pročitala pre možda dve i po decenije. Počela je da mu bude sumljiva. Odlazila je sve češće izmišljajući imena nekih novih, njemu nepoznatih prijateljica, a ni jednu staru nije pominjala. Na to ne bi možda ni obratio pažnju, da nije tako svakog dana po jednom obavezno, a u poslednje vreme i po dva puta odlazila u kupovinu iz koje se vraćala praznih ruku. A kupovala je, a to nije donosila kući.

Može da bude, ali i ne mora. Šta je onda sa našim željama, sa našom voljom? Da li smo mi krojači sudbine svoje? Krojači smo, ali nismo dobri krojači. Dat nam je material i date su nam makaze, ali nismo naučili krojenje.

Otključa vrata i neko pade na nju pomerajući je unazad, a onda je uzdiže u vazduh i poče da okreće.

Svake se sitnice seća, ali počelo je da ide mnogo daleko i duboko. A ona nije bila slobodna. Njemu je sloboda olakšavala situaciju. Živeo je sam, mogao je kako je hteo, a hteo je mnogo i bez kraja i tražio je još, još…

Ženska psiha radi na sasvim drugoj frekvenci u odnosu na mušku, samo je žena toliko mudra da impulse prilagođava, jer to čini život lakšim. Svaki mušarac koji misli da poznaje žene, promašio je temu.

Srce joj je pulsiralo i prenosilo damare kroz čitavo telo i udaralo jako. U ušima su odzvanjali tupi udarci.

Pages