Irena Đorđević

Rođena u Pirotu, berba '72, nekako s proleća. Shodno tome, zelena i budna sve ove godine. Laborant koji eksperimente izvodi samo i jedino u kuhinji, doživotni student književnosti, majka troje šašave dece i baka još šašavije unuke... Ne zna da komponuje i slika, a volela bi, pa zato piše, jer reči su tehnika koja sve to objedinjuje... Voli biljke, purpurne zalaske, krofne s džemom od jagoda i Crnjanskog. Živi u Kruševcu. I u nekim srcima...

 

Imala je oko šezdeset i pet godina. Izborane ruke, nadlanice istačkane pegama i tugu u očima. Sedela je na sedištu do mene u prepunom autobusu i sve do granice reč nije progovorila. Gledala je kroz prozor, ravnica se sporo kretala mimo nas, bilo je zagušljivo i nekako sumorno, iako je dan , koji se bližio kraju, bio pravi prolećni, vedar, topao, suncem obasjan. Nekoliko sam puta pokušala da zapodenem razgovor, ali je samo odmahivala rukom, i brisala suzu krajem crnog šala žalosti koji je nosila oko vrata.

Taj utorak je počeo i završio se najneočekivanije moguće. Celog smo dana, ja i Daca, pričale o Aninom povratku. Sigurna sam da je niko nije ovde očekivao. Zašto bi se nakon svega vratila u malu varoš iz koje je otišla kaomaturant, upisala likovnu akademiju i već pri kraju studija postala poznata? Kritičari su bili skoro jednoglasni da je njen talenat nešto najveće na ovim prostorima u poslednjih par decenija, slike su se prodavale i pre nego što bi bile izložene, novinari su se utrkivali ko će pre i bolje predstaviti nju i njeno delo...

Uzmi me, uzmi me, uzmi me...ponavljala je prve godine tamnovanja, svake noći molitvu, obraćajući se Bogu, iako nije verovala u njegovo postojanje. Ipak, svakog se jutra rađalo sunce i budilo je, čineći tako mrak u njenoj duši još većim i crnjim. Samo postojanje mogućnosti da je učinila to zbog čega su je osudili i poslali u zatvor, bilo joj je veća kazna od tih čeličnih šipki na prozoru koje su delile nebo na šest jednakih delova, i u koje jegledala po ceo dan,prateći promenu svetlosti i upijajući nijanse plave, bele i sive.

Ušla je u moj salon tog jutra, žustrim, odlučnim korakom, samo par minuta po otvaranju. Još nismo ni kafu popile, moja učenica Daca i ja, bio je utorak, dan u kojem ne zakazujem nikome, samo za lutajuće mušterije, kako mi frizeri to volimo da kažemo.  

Tu je trešnju posadio i kalemio moj počivši otac, davne 1959 godine, kad je sagradio kuću. Bila je njegov prvi uspešan kalem i plod joj je bio veoma ukusan. Neka starinska sorta, tamnocrvenog mesa i intenzivnog ukusa. Detinjstvo mi je obeležila mnogobrojnim dogodovštinama za nju vezanim i uvek sam joj se vraćala u sećanjima na to bezbrižno i nevino vreme.

„Posejali smo seme ravnodušnosti u danima koji su prošli. Stojimo, svako na svojoj obali, i gledamo kako protiče reka života u bespuću između nas. Most koji su gradile naše ruke, naše oči i misli, trošan je i nesiguran. Vrtlozi ispod njega prete da ga potpuno sruše, a odbrane niodkud. Želim da se pozdravimo i oprostimo jedno drugom nedosanjane snove i propuštene prilike i da krenemo dalje, bez gorčine i jada što nije moglo drugačije. Možemo li to?“

Zatvorio je kofer, s mukom. Uvek je tako kad se pakuju sećanja. Njena snežnobela majica, prazna flaša dobrog italijanskog vina koje su pili pred rastanak i knjiga o Vikinzima koju nikad nije pročitao, bili su onaj neuobičajeni deo njegovog redovnog prtljaga, koji kofer nije prepoznavao. Zato je pružao otpor i bunio se. Ni kofer nije želeo da je se seća. Ali, bilo je neizbežno. Nije želeo da ostavlja tragove za sobom, ali nije dolazilo u obzir da bilo šta od toga ostavi. Hotelska soba je bila hladna i bela, neprijatno bela, bez njene crvene kose.

Znala sam da nešto nije u redu. Nije me bolelo ništa, ali sam imala onaj nepogrešiv osećaj da se nešto dešava. Neki nemir se naselio u mene, bezimen, uporan i težak. Počnem da radim nešto, pa izgubim volju, počnem nešto drugo i opet, batalim. Nekoliko proteklih dana imala sam stalnu potrebu da hodam, da idem negde, da srećem ljude i zagledam nepoznata lica, tražeći odraz svog nemira u njihovim očima. Onda sam tri dana uzastopce pravila kolače. Prvo bajadere, duplu meru, ondačokoladne mafine za pola ulice, a danas princes krofne.

Probudila me je neka neobična buka. Dva velika bagera i nekoliko kamiona, čitavo tuce grlatih radnika u žutim  kombinezonima i neka visoka crvenokosa žena, ispunili su za tili čas moje prostrano dvorište galamom i brundanjem motora.Gledala sam ih u čudu, niko mi od njih nije bio poznat.Reski zvuk testere zaparao je jutarnji mir moje tihe i ušuškane ulice, i na moje zaprepašćenje i užas , prvo su pala stabla kestena kod kapije, pa ukrasno šiblje i jorgovani duž istočne ograde, onda su oborili orah na kraju dvorišta i tri kajsije kod bunara.

Prepodnevna raskoš aprilskog dana razlivala se po ulicama. Ušla sam u već punu dvadesetšesticu i s mukom pronašla mesto za stajanje do prozora. Na sledećoj je stanici ušla oveća grupa putnika i već sam požalila što nisam pozvala taksi.S moje leve strane stajala je omanja crnokosa žena. Nosila je neku patnju u krupnim zelenim očima i pomislila sam kako je tuga ostarila njeno lice pre vremena. Od kako sam jesenas upisala studije psihologije sve češće zagledam ljude oko sebe, pokušavajući da ih čitam, po izrazu lica, pogledu, gestikulaciji, smehu i govoru.

Pages