Irena Đorđević

Rođena u Pirotu, berba '72, nekako s proleća. Shodno tome, zelena i budna sve ove godine.Laborant koji eksperimente izvodi samo i jedino u kuhinji, doživotni student književnosti, majka troje šašave dece i baka još šašavije unuke... Ne zna da komponuje i slika, a volela bi, pa zato piše, jer reči su tehnika koja sve to objedinjuje...Voli biljke, purpurne zalaske,,krofne s džemom od jagoda i Crnjanskog. Živi u Kruševcu. I u nekim srcima...

 

Četvrta je godina kako su pobegli od takozvane civilizacije u ovaj skrovit šumski kutak, u kojem je on, nekoliko godina pre toga, sa još par istomišljenika sagradio neveliku brvnaru, onako kako su gradili traperi i pioniri pre dva veka u divljini Amerike.

Probudio sam se na mokroj travi.

Odbio si da se rodiš u godini nesreće, u znaku očaja. Da budeš telo za dušu nekog mučenika koji je ostao zatrpan u jednoj od mnogobrojnih ruševina. Da budeš most između nemila i nedraga.

Poslednji sati te subote šepali su niz ulicu kao gladni, ničiji psi. Ostaci zimske vojske u povlačenju, otarasivši se ranjenika i nepotrebnog ratnog plena, bežali su bezglavo preko planine, gonjeni toplim, južnim vetrom i mirisom prvih šafranika u baštama.

Rekao je, doći će i ostati bar nedelju dana. Isto to je rekao i pre godinu dana, pa nije došao. Samo se javio jednom razglednicom iz Rusije da je Vera otišla i odvela decu sa sobom.

Prazne klupe su je nemo gledale, slike znamenitih pisaca na zidu pored table su ćutke čekale još jedno zvono za kraj časa. Sela je na zelenu rasklimanu stolicu, otvorila svoju torbu i izvadila njihov godišnjak, požutelih korica.

Glad za imanjem je nadjačala glad za znanjem, stvaraocima komanduju potrošački nagoni, a deca nam se rađaju i rastu ispod mača autodestrukcije.

Neko vreme ih nije bilo, pa su opet došli i gospodin slučaj je hteo da u dvorištu, na ljuljašci, bude baš samo Nevena i da nju ugledaju prvu kad su prošli kroz kapiju. I desila im se Ljubav. Obostrana, na prvi pogled.

Tog oktobarskog jutra, osim male tašnice preko ramena, nosila jei karirani kišobran i jednu belu fasciklu. Ušla je u drugi vagon skoro praznog voza i otpozdravila starom otpravniku koji je mahao sa praga svoje kancelarije...

Imao je neutaživu potrebu da se stopi sa šumom, da zagrli stoletne hrastove i udahne miris nedirnute, čiste i nevine prirodne kolevke mira. Buka i vonj prljavih ulica belosvetskih metropola još su zauzimali mnogo mesta u njegovoj glavi.

Pages