Duško Đurđić

Rođen 6. januara 1964. u Novom Sadu. SSS, nezaposlen. Oženjen. Bio otac i bio deda...izgubio ćerku i unuku u mučkom ubistvu. Živi u Novom Sadu.

Petar je došao u domovinu svog oca i od prvog dana krenuo da ostvaruje svoje planove. Na zemlji koju je kupio već pre toga krenulo se za izgradnjom malih kuća koje će mu služiti za turiste, koji sve više dolaze u taj kraj. U susednom selu je kupio livadu na kojoj je planirao da se vodi stoka na ispašu. Još je bio u nedoumici, ovce i koze, ili krave, ali slušajući neke savete i proučavajući malo šta je korisnije, odlučio se za prvu varijantu, za početak.

Znao je da mu je sada svaki minut dragocen i da mora da se snađe, da što pre stigne do Dunava i granice, kako bi uspeo da pobegne.

- Šta ti je druže? Da li je sve u redu?

Ako hoćeš pomozi mi, podrži me u tome, ja sam to čvrsto rešio.

Zamahnuo je snažno motkom iznad glave i udario jagnje koje se srušilo na zemlju.

Deda Đura je stajao na prozoru i posmatrao momke iz komšiluka, koji su na igralištu igrali košarku. Prethodne večeri, ti isti momci su pravili veliku galamu, pili alkohol i dugo smetali komšijama. Neko iz komšiluka je zvao policiju, ali su oni, videvši ih da dolaze, pobegli. “Kako su dobri u košarci”- pomislio je.

Poznavao ih je sve, još od malih nogu..znao im je i roditelje, mahom, kao decu.”Dobra su to deca”- u sebi reče. Obukao se,obuo i sišao dole.

-Bojane!-viknuo je

Na sudskom procesu je osuđen na smrtnu kaznu...

Odmah sam pomislio:"Mrak...šuma..pa ja sam gotov!

Ispred moje zgrade, na početku ulice ima jedno staro drvo u čijem podnožju je napravljena klupa.

Sada su to samo ostaci te davne prošlosti, smeha, muzike i dečije graje više nema...

Pages