Vladimir Radovanović

Rođen 22. aprila 1964. u Čačku, završio Gimnaziju u Čačku, nisam završio istoriju. Radim u Pošti Srbije, oženjen, otac dve kćerke. Napisao sam dramski tekst Uspavanka 1992., zbirku  kratkih priča Nedovršeno 2016., zbirku kratkih priča Ples žene leptira 2018. Spremam fragmentarni roman Mesečeva ulica, kada još uvek  ne znam... Volim književnost Dostojevskog, Kafke i Sabata. Navijam za Crvenu Zvezdu, najbolja rok grupa su Rolingstonsi, a u pokojnoj Jugoslaviji Atomsko sklonište i Azra. Mrzim svaku zemaljsku vlast, a nisam anarhista.

Tiho, šunjajući se kao provalnik, ulazio je u svoj kabinet lokalni potrčko provincijskih mafijaša...

...kako skladno bez suvišnih pokreta, naglih pokreta, čedno, pleše...

Želim da pobegnem, prvi put me je stid...

Није се сећао ничега, или није желео да се сећа...

Već je zaboravio, kada je poslednji put otvarao poštansko sanduče. To je bilo baš davno, zaboravljajući da bilo šta očekuje da će stići. Ali, nije bio iznenađen kada je tog jutra, brišući kapi kiše otvorio sanduče i gle, bez nekog uzbuđenja presavio koverat, stavio u džep i odšetao. Ne samo da nije znao,datum i dan prispeća, jer on se po izbledelom žigu nije ni video, već odspavale su mnoge noći u njegovom pogledu dok je najzad odlučio da otvori koverat.

Onako slonovski debeo, spustio se na sedište i još ni ključ nije stavio u bravu - oseti čelik na svome potiljku.

Na nebu, prekrivenom zlatnim zracima pospanog sunca, u pravilnom nizu, u potpunom skladu plovili su oblaci skoro pravilnih neskladnih oblika.

Posmatrao je, uplašen, krajičkom oka, plašeći se sopstvene senke. Ne, nije smeo ući, samo je čuo da u njoj...

Polusvestan se budio iz još jednog košmara, teško je pokretao glavu, ukus gađenja, poraza, pijanstva, širio se sobom, kao smrad smeća…

Ispod oka neprimetno osmotri putnike u rasklimatanom autobusu koji se ko zna otkuda kretao, njih nekoliko, u polutami...

Pages