Vladimir Radovanović

Rođen 22. aprila 1964. u Čačku, završio Gimnaziju u Čačku, nisam završio istoriju. Radim u Pošti Srbije, oženjen, otac dve kćerke. Napisao sam dramski tekst Uspavanka 1992., zbirku  kratkih priča Nedovršeno 2016., zbirku kratkih priča Ples žene leptira 2018. Spremam fragmentarni roman Mesečeva ulica, kada još uvek  ne znam... Volim književnost Dostojevskog, Kafke i Sabata. Navijam za Crvenu Zvezdu, najbolja rok grupa su Rolingstonsi, a u pokojnoj Jugoslaviji Atomsko sklonište i Azra. Mrzim svaku zemaljsku vlast, a nisam anarhista.

Ona je živela negde duboko u njegovoj mračnoj nevidljivoj sobi...

Ceo svet se nalazio u njihovim pogledima, srcima i sasvim dovoljno neba da plove.

Nije čuo buku, nije video svetlost vatrometa, čvrsto je zaspao, umoran, samo je zatvorio oči, zaplovio u san, dovoljno.

Jutro rađanja, koje se pamti u času sna.

Nije se sećao kada su ga doveli, koliko je godina imao, ni kako je izgledao, jer on nije spoznavao ništa.

U samovanju, izabranom da lepota ne odlazi uzalud u oči nedostojne lepote, poželela je da iza sebe ostavi portret.

Tu iznad njegovog stola, stajala je slika, portret neke prelepe žene, izraženo prodornog pogleda.

Sada dalje u šetnju, još malo i na počinak i već će doći jutro, ako ne bude baš spavao, još jednom će...

Sada dalje u šetnju, još malo i na počinak i već će doći jutro, ako ne bude baš spavao, još jednom će...

Sada dalje u šetnju, još malo i na počinak i već će doći jutro, ako ne bude baš spavao, još jednom će...

Pages