Društvo

Neko vodi dupli život, neko pije dupli vinjak, a neko je, poput svih nas, kolektivno osudjen da uvek bude glup - dvaput. No, idemo redom. Prezire nas vlast i to ne krije.Taj prezir se materijalizuje kao klasični psihološki igrokaz u nastavcima. Jednostavna radnja tog serijala se vrti oko beskonačnih varijacija SM tematike. Glavna uloga serije pripada čitavom jednom narodu, teško obolelom od Stokholmskog sindroma. Vlast je naš obožavani mučitelj - što nas više kinji, više je volimo.

Zapeli smo u devedesetim godinama prošlog veka i nikako da se izvučemo iz njih. Kao da smo upali u neku crnu rupu i vrtimo se u krug. Skoro trideset  godina smo taoci vlastite gluposti. Nije da nismo u mogućnosti da to promenimo, da se oslobodimo, izađemo iz tog mraka i uhvatimo korak sa svetom, još kako smo u mogućnosti, samo čini mi se da to ne želimo.

Viriti u život, kakav je nekad bio iza gvozdene zavese - ponovo je postalo moderno. Tome je svakako doprinela i serija Černobilj, koja je ovih dana mnoge naterala da se debelo zamisle. Serija je crna, da crnja ne može biti. Ali kako drugačije, kada je tema apsolutno jeziva, a njen užas ne stari. Hirošima, Nagasaki, Tri milje, Fukušima... Opominjuće zvuče ta imena, ne mogu se tek tako zaboraviti.

Jutrošnja sećanja, pa na njih dodate vesti o savremenim metodama ubijanja obolelih od neizlečivih bolesti, sahranila su u meni sve ostale utiske ovog majsko-oktobarskog petka. Eutanazija. Postoji od kada je čoveka, ali je u moderno doba svrstana u zločine ravne ubistvu sa predumišljajem. I konje ubijaji, zar ne? Danas se provuče vest da Srbija razmatra humano ubistvo kao odgovor na zahteve pacijenata neizlečivo bolesnih i u strašnim mukama.

Moj Beograd – megalopolis, raste geometrijskom progresijom i ne staje. Više se ne sagledavaju rubovi grada, rasplinjavaju se u novogradnji, u lošoj gradnji, u bespravnoj gradnji i onoj dozvoljenoj na mufte, jer je Srbija u muvanju prva u Evropi, tu nam nema ravnih.

Tradicionalno srpsko, o kako to gordo zvuči, ovog prvog majskog dana okreće prasetinu  ili roštilja prerađevine istog. Tradicija srpskog uranka kaže, zaposednite neku livadu, park, izletište, zapalite vatru, jedite i pijte i prljajte (samo pazite da nešto ne zapalite).  Svoj će ražanj Srbin probosti kroz prase, a motkom će poduprti roštilj, kukom okreteti ćevape i sve to dobro zalivati Zaječarcem ili Lavčetom. Svetla tradicija, nema šta.

Sport je uvek bio i ostao svetska misterija gde akteri postavljaju nove rekorde i definicije sportskih uspeha. Tako je konačno završena još jedna međunarodna utakmica između reprezentacija Francuske i Srbije gde je Francuska pobedila sa milion prema nula. Pa, u svakoj utakmici neko nešto dobija, a neko mnogo više gubi, tako da možemo biti zadovoljni što imamo totalno katastrofalan nestručni štab, jer da je za samo dve bruce bolji kompletna Srbija bi otišla pod stečaj.

Prosvetni radnici su danas izgubili sve ono što im je nekad davalo autoritet. Obrazovni sistem je izgubio svoj obraz i onaj šamar od neki dan je zapravo šamar tom i takvom sistemu.Na neki način, ja se divim ljudima koji se danas odluče da rade u prosveti. Danas kada je čitav obrazovni sistem izgubio onaj drugi deo naziva koji ga je krasio pre nekih 20, 30 i više godina.

Uveliko smo u XXI veku, ali nismo se puno pomakli od srednjeg veka. Fale nam još neke sitnice, pa da u potpunosti imamo srednjovekovne poglede na ljudska prava i da sudimo ne po zakonu već po nagonu.

Juče sam, šetajući psa, imao priliku da se, po ko zna koji put, uverim koliko ljudi u sveti pojma nemaju ni ko smo mi, ni gde smo. Tačnije, Španci, ali slušajući druge naše ljude koji žive u tom belom svetu, mogu da kažem da je situacija skoro ista i u ostalim državama.

Pages