Društvo

Srpski deminutiv za modricu na oku – plavuša, a oslikava svo prihvaćanje iste kao normalne pojave, pogotovo na ženskom licu. Takođe jasno stavlja boju modrice ispred značaja iste.

Volim da šetam. Svako ima neki porok, meni je zapala šetnja. Iako obožavam sve zelene površine ovog grada, postoji jedan beogradski park kojeg bi posebno izdvojila. Raskošne krošnje višedecenijskog drveća, šareno dečije igralište, malo zbunjena fontana bez novca unutra, zimzelena i listopadna miroljubiva koegzistencija raznovrsnog rastinja, divne i na momente vijugave šetališne staze ... Manje - više, sve što jedan park, koji drži do sebe, treba da poseduje.

Živi osoba tako pola veka u retko viđenom provizorijumu. Zblanuto se okreće oko sebe, gleda svakojaka čuda. A, vala, svega ima u beogradskoj filijali Sodome i Kamore. Dotična neumorno preskače barikade i jarke po centru, nekada prijateiljskog grada. A on, maskiran i zamazan, odavno podseća na nekadašnji Bejrut, između dva bombardovanja. Stari, čekajući prevoz, hvata se za glavu, čitajući vesti, podetinji gledajući septembarske novogodišnje lampione.

Čomski je odavno popisao strategije manipulacije masama. U kombinaciji sa "dobrim", starim Gebelsom i garnirano namernim logičkim greškama - ne omanjuje. Naš režim se dugi niz godina, štreberski i religiozno, drži tog narativa. Pravilno su uočene goruće teme "maleckog" gradjanima Srbije. Recimo - šta ga muči, šta ga tišti, šta mu uzima san? Nesporna je činjenica da je prosečan stanovnik Srbije sateran u ćošak. (Znamo i ko ga je, tamo, uterao). Prosto, nema više kud.

Neko vodi dupli život, neko pije dupli vinjak, a neko je, poput svih nas, kolektivno osudjen da uvek bude glup - dvaput. No, idemo redom. Prezire nas vlast i to ne krije.Taj prezir se materijalizuje kao klasični psihološki igrokaz u nastavcima. Jednostavna radnja tog serijala se vrti oko beskonačnih varijacija SM tematike. Glavna uloga serije pripada čitavom jednom narodu, teško obolelom od Stokholmskog sindroma. Vlast je naš obožavani mučitelj - što nas više kinji, više je volimo.

Zapeli smo u devedesetim godinama prošlog veka i nikako da se izvučemo iz njih. Kao da smo upali u neku crnu rupu i vrtimo se u krug. Skoro trideset  godina smo taoci vlastite gluposti. Nije da nismo u mogućnosti da to promenimo, da se oslobodimo, izađemo iz tog mraka i uhvatimo korak sa svetom, još kako smo u mogućnosti, samo čini mi se da to ne želimo.

Viriti u život, kakav je nekad bio iza gvozdene zavese - ponovo je postalo moderno. Tome je svakako doprinela i serija Černobilj, koja je ovih dana mnoge naterala da se debelo zamisle. Serija je crna, da crnja ne može biti. Ali kako drugačije, kada je tema apsolutno jeziva, a njen užas ne stari. Hirošima, Nagasaki, Tri milje, Fukušima... Opominjuće zvuče ta imena, ne mogu se tek tako zaboraviti.

Jutrošnja sećanja, pa na njih dodate vesti o savremenim metodama ubijanja obolelih od neizlečivih bolesti, sahranila su u meni sve ostale utiske ovog majsko-oktobarskog petka. Eutanazija. Postoji od kada je čoveka, ali je u moderno doba svrstana u zločine ravne ubistvu sa predumišljajem. I konje ubijaji, zar ne? Danas se provuče vest da Srbija razmatra humano ubistvo kao odgovor na zahteve pacijenata neizlečivo bolesnih i u strašnim mukama.

Moj Beograd – megalopolis, raste geometrijskom progresijom i ne staje. Više se ne sagledavaju rubovi grada, rasplinjavaju se u novogradnji, u lošoj gradnji, u bespravnoj gradnji i onoj dozvoljenoj na mufte, jer je Srbija u muvanju prva u Evropi, tu nam nema ravnih.

Tradicionalno srpsko, o kako to gordo zvuči, ovog prvog majskog dana okreće prasetinu  ili roštilja prerađevine istog. Tradicija srpskog uranka kaže, zaposednite neku livadu, park, izletište, zapalite vatru, jedite i pijte i prljajte (samo pazite da nešto ne zapalite).  Svoj će ražanj Srbin probosti kroz prase, a motkom će poduprti roštilj, kukom okreteti ćevape i sve to dobro zalivati Zaječarcem ili Lavčetom. Svetla tradicija, nema šta.

Pages