Ana Jovanović

Rođena u Negotinu 28.10.1979. Dolazi sa istoka Srbije gde se sunce ne rađa. Ona je poštena  vLajna i to ne krije. Crna je i bela u ovom sivilu. Ista kao svi i različita. Srpkinja je i nije tuđa, jer je svoja. Zaljubljena je u reči i ne boji ih se. Zna da ih oboji! Nema biografiju, jer je sada stvara.

Oči govore više od reči, jer ćute, a ta je tišina glasna. Zažmuri i poslušaj u sebi. Čuješ li njen glas kako te doziva? To ne čuju svi, jer ne umeju da slušaju. Smeta ti buka? Utišaj misli. Reci im da umuknu. One su jedine koje govore istinu. Ona je prevarant, lažov, ubica. Njene zločine moraš kazniti smrću, da ne bi doživotno bio osuđen na sopstveni zatvor. Ubij Istinu da ne zagospodari tobom. Poželi joj smrt i neka vaskrsne u laž. Moraš je ubiti da bi oslobodio sebe.

Ne daj se, Petre, dok te godine čupaju iz korena, skidaju s lica koru crtajući ti boru na licu.

Zaustavi vetrove  da ne raznose tvoje lišće u odaje umornih  i sumornih sećanja. Nemoj da pamtiš zaborav i ne daj mu da se on tebe seti.

U kofer  sam spakovala ogledalo (za svaki slučaj ako se ne prepoznam) i jednu uspomenu, onu da sam živa. Skinula sve ono što me ne čini ženom, odeću, obuću, skratila sam kosu i obrisala šminku, a obukla sopstvenu kožu. Ona mi neće sakriti istinu kad se nađem. 

Znala sam da će putovanje trajati, ali ne i u komse pravcu krećem. Gola se prepustila bosim nogama da me vode.

Ovde samo zidovi imaju uši. Oni koji dugo žive među njima ogluveli su da bi sačuvali svoje živote, čak I ovakve kakvi su. Ja nemam šta da čuvam. Svoj sam život ubio.

Tog jutra nije stigao putničkom klasom, kao u pesmi. Došao je na olovnim nogama, teškim zbog odluke koju je doneo. U kofer je spakovao budućnost nemogućih mogućnosti, a ja sam bila nemoguća i sebi i njemu i nama. Tog je jutra računao na nas. Nisam znala matematiku i oduzela sam se da bih mu sabrala misli. Skinula se do kostiju. Svoje meso mu ponudila na tanjiru. Bio je gladan, a ja sam se zasitila njega. Želela sam da budem čovek, ali ne i da mu budem žena. Spustio je zatvoren kofer pred moje noge, a otvorio sebe.
-Udaj se za mene ili odlazim zauvek.

Ne daj se, Petre, dok te godine čupaju iz korena, skidaju s lica koru crtajući ti boru na licu.

Zaustavi vetrove  da ne raznose tvoje lišće u odaje umornih  i sumornih sećanja. Nemoj da pamtiš zaborav i ne daj mu da se on tebe seti.

Napunio sam trideset tri. Isus je u tim godinama umro i vaskrso. I ja sam umro, ali nisam hteo da vaskrsnem, jer bih ponovo bio isti. Rešio sam da se ponovo rodim.

Prošli život završen je lošim brakom. U novom sam rešio da se ne vezujem ni zakonom ni bezakonjem. Samo kurac i doviđenja. Čim sam se razveo podivljao sam i hteo da kresnem što više, da nadoknadim zbog apstinencije u braku, a bio je tu i ego tripa samodokazivanja da sam još uvek frajer.

„Daj da budem onaj koji tješi, svakom onom koji zna da griješi.“ ( Teške boje, Majke)

 

Pismo Svetoj grešnici

 

- Beli, da im damo još jednu šansu?!- upitao je Zeleni silazeći sa konja da bi zahvatio vodu sa obližnjeg jezera.

Već dugo su jahali i sad kad su se približili cilju počeo je da sumnja u svoju odluku. Pogledao je i u ostalu dvojicu.

- Riđi, Crni, šta vi mislite?

Kao što je i pretpostavio, ćute, a oči su im uprte u Belog.

Optužite me što sam izdala sebe, jer sam mu dala komad svog mesa da mu nahranim glad za mnom. I što više nikada sit neće biti.

Optužite me i za glad u svetu!

Okrivite me, jer nisam bila junak već ratnik u sukobu sa svojom željom i predala rat.

Recite da sam bila kukavica koja mu je obletala oko gnezda da bi podmetnula jaje sumnje, kako bi ga srušila i sagradila mu kulu od papira.

Optužite me za zločin protiv časti!

Pages