Iva Tanacković

Rođena 03.03.1983. godine u Beogradu, kao dete inženjera koji su potajno želeli da budu umetnici. Duša joj, pak, rezidira u jednom selu u Pagesteičkom zalivu, kao i na Endoru. Piše od svoje pete godine. Kao dete je dobila dve "Zmajeve" nagrade, a onda zatajila. Internet joj je probudio davnu usnulu potrebu za pisanjem i zainteresovao ju je za posao izrade web sajtova, te digitalnu fotografiju. Ne smatra sebe za Jack of All Trades, ali želi da drugi misle da ona to jeste. Zvanično, njena srednjoškolska diploma je još uvek u nekoj prašnjavoj fascikli na katedri za italijanistiku filološkog fakulteta. Nezvanično, ona se zbog toga ne uzbuđuje.

Ma, Netta je super i zaslužila je da pobedi svoje protivnike, koji su dolazili sa stereotipim pesmama, poput onog nesrećnog italijanskog antiratnog švedskog stola. Ispalo je kako treba.

Osećaj je čudan. Doživljaj je zastrašujuć. Iskustvo je neverovatno. Nekima treba droga, nekima alkohol, nekima ko zna šta...nekima je dovoljno da dišu punim plućima, posle mnogo, mnogo godina sramote zbog svega i svačega.

Na Facebooku sam već godinama prijatelj sa ukrajinskom pesnikinjom po imenu Ljubov Sirota, te njenim sinom Aleksandrom. Ovo dvoje hrabrih ljudi su muku mučili sa posledicama ozračenja, ali se dobro drže i trude se da Čornobilj ne padne u zaborav.

Pade mi na pamet danas ona pesma koju su pre neke dvadeset dve-tri godine izvodili Vlada i Bajka sa prijateljima, ona o Beogradu. Pročešljam malo po YouTube i pronađem je. U spotu sve idealno, čiste ulice, policajci na konjima, vesela deca, mir, sloga i radost. Prelepo.

Da li je ovo onaj grad u kome smo odrasli? Da li je ovo onaj grad koji se svojevremeno prijavio da organizuje letnje olimpijske igre 1996?

Prvo su postavili skele, koliko još krajem novembra, samo pozadi, gde je aneks. Malo su ogulili zid, pa nestali. Ako me sećanje dobro služi, pojavili su se par dana tokom decembra, uradili nešto i ponovo nestali.

Velika očekivanja su za one koji pišu kojekakve NLP priručnike, idu na konferencije teoretičara zavere i ljubitelja zen-bašti. Ja sam isuviše jednostavna osoba.

Na Twitteru napadaju „baba devojke“. Niko nije nikad spominjao „dede momke“, a reklo bi se da takvih ima mnogo, mnogo više. Pa, šta čekate, momci, kad ste već takvi alfa mužjaci, kako do sad niste nešto mlatnuli tojagom po glavi i odvukli ga u pećinu, jer neće milom?

Vraćam se kući, beogradska košava mi nije izluftirala stvari. Sve sem soknica i d’izvinite gaća mora da se provetrava.

Dobro, hajde, najviše se to pitam oko osmog marta, zbog tendencije naše populacije da u potpunosti promaši suštinu obeležavanja datuma poput ovog...

Naime, ovo me je podsetilo na sličnu predizbornu kampanju pre dvadesetak godina. Tad su, kao, predstavljali kandidate za narodne poslanike i naletela sam na čiču u narodnoj nošnji, na divančetu. Predstavio se kao „srpski guslar“ i krenuo nešto da svira.

Pages