Željko Jovanović

Željko Žele Jovanović rodio se 22 juna 1989 godine u Kragujevcu u radničkoj porodici. Kao dete maštao je da postane glumac, nešto kasnije želeo je da postane muzičar da bi se na kraju ipak opredelio za poziv pisca. Piše satiričnu i socijalnu poeziju i prozu, kao i poeziju i prozu za decu i sve one koji se tako osećaju. Pored navedenih pisanija piše i aforizme. Često voli da kaže da je njegova tragedija ta što se rodio u pogrešno vreme. Do sada zvanično nije objavio ni jedno svoje delo za šta krivi hroničnu besparicu koju je svečano upoznao tog leta gospodnjeg 1989 godine. No, on ne odustaje. Priprema da objavi svoju prvu zbirku satirične i socijalne poezije i nada se da će mu to uskoro poći za rukom. Objavljivao je na pojedinim sajtovima, novinama i zbornicima. Nagrađivan je na pojedinim konkursima a poslednje čime može da se pohvali jesu prve nagrade za poeziju i prozu na međunarodnom festivalu „Trifun Dimić“. Dok je pisao ovu biografiju grickao je hleb sa sedam kora koji može da priušti budući da je zaposlen u jednoj privatnoj firmi. Živi i stvara u Kragujevcu.

Otac je takođe bio kivan na doktore. Mrzeo je tu profesiju, mrzeo je beli mantil, mrzeo je hleb koji oni zarađuju.

Tako je bilo i sa njom. Nije bila najlepša, ali je bila moje najveće bogastvo kojim sam se ponosio i kojim sam se hvalio. Bio sam najsrećniji dok sam je imao...

Sa ubeđenjem da je njegov odlazak jedan dobar potez u njegovoj mirovnoj misiji, ubrzano, ali i dalje veoma tiho pokupio je neophodna sredstva za ribolov.

Laž je kao i svaka druga veština. Neko za nju ima talenat, neko je dobro izuči i postane profesionalac, a neko nikada ne nauči da je koristi.

Slika kao nemi prikaz bila je sasvim zadovoljavajuća.

Ujutru je deda sa svojim ispisnicima, kako je voleo da ih zove, bio među prvima u redu za penziju. Bilo je to doba dana koji prvenstveno seća na vruć hleb u pekarskim gajbama.

Majka je sa jedne strane bila i sita i gladna. Sita pomenutog, lošeg položaja žena i gladna želje da o toj temi najzad i progovori, doduše pred slušaocima koji bi radije slušalio jedni druge kako srču belu pileću čorbu.

Dečak je zamišljano gledao u mačku koja je spavala na prozoru. Njima dvojici nije bilo do čorbe, ručka uopšte, a baška nisu bili zainteresovani da slušaju dedino srkanje i mljackanje.

A, u čekaonici se sanjalo. Brze slike su letele tako da je postojala izvesna mogućnost da će njihov let i brzina oboriti spavača sa stolice.

Nerviralo ga je njegovo urlikanje koje je lako mogao da ugasi činijom sa vodom. Umesto toga, urlikanje je gasio šutiranjem i udaranjem. I onda je jednog dana pas pokazao zube u pravom smislu te reči i ujeo je svog gospodara.

Pages