Željko Jovanović

Željko Žele Jovanović rodio se 22. juna 1989. godine u Kragujevcu u radničkoj porodici. Kao dete maštao je da postane glumac, nešto kasnije želeo je da postane muzičar da bi se na kraju ipak opredelio za poziv pisca. Piše satiričnu i socijalnu poeziju i prozu, kao i poeziju i prozu za decu i sve one koji se tako osećaju. Pored navedenih pisanija piše i aforizme. Često voli da kaže da je njegova tragedija ta što se rodio u pogrešno vreme. Do sada zvanično nije objavio ni jedno svoje delo za šta krivi hroničnu besparicu koju je svečano upoznao tog leta gospodnjeg 1989 godine. No, on ne odustaje. Priprema da objavi svoju prvu zbirku satirične i socijalne poezije i nada se da će mu to uskoro poći za rukom. Objavljivao je na pojedinim sajtovima, novinama i zbornicima. Nagrađivan je na pojedinim konkursima a poslednje čime može da se pohvali jesu prve nagrade za poeziju i prozu na međunarodnom festivalu „Trifun Dimić“. Dok je pisao ovu biografiju grickao je hleb sa sedam kora koji može da priušti budući da je zaposlen u jednoj privatnoj firmi. Živi i stvara u Kragujevcu.

-Iako se ranije kao potencijalni kandidat za izbor gradonačelnika Vaše stranke spominjala gospođa Karamarković, izbor je na kraju pao na izvesnog gospodina Ilića. –konstantovala je novinarka.
-Jeste, smatramo da je gospodin Ilić u ovom trenutku bolje rešenje za ovaj grad. –odgovorio je predsednik stranke i aktuelni ministar.
-Vaša odluka je naišla na poprilično iznenađenje u javnosti, s obzirom da je gospođa Karamarković doctor, dok je gospodin Ilić po zanimanju zidar. –nastavila je intervju novinarka.

Čovek koji je u kafanu svratio s namerom da zaboravi na probleme nije uspeo u tome. Međutim, umesto problema za kafanskim stolom zaboravio je svoj kišobran. Kišobran je pokupio jedan drugi čovek koji u kafanu nije svratio s namerom da zaboravlja, već da okvasi grlo i da „ubije vreme“ do autobusa. Tog čoveka je kasnije zagušljivi vazduh u autobusu i ranije popijeno piće ošamutilo i čovek je zadremao. Probudio se neposredno pre svoje stanice. Tako sanjiv zaboravio je da ponese kišobran koji je pokupio u kafani.

-Pa ja stvarno više ne znam šta da radim?! Moje političke govore više niko ne uzima za ozbiljno! –jadao se političar svojoj majci.
-U čemu je problem sine? Vidim, vežbaš čitavo jutro ispred ogledala te tvoje govorancije, ali primećujem da si nervozan. –brižno će majka.
-Svaki moj govor je u poslednje vreme naišao na ismejavanje javnosti! Bojim se da bilo šta kažem na javnom nastupu.
-Ajde' da čujem govor koji si pripremio za danas. –reče majka i smesti se u fotelju ispred sina.

Rodio sam se u skromnoj radničkoj porodici sa zečjom usnom. Dok sam još bio beba operisali su me i taj problem je uspešno uklonjen.
Taman sam se rešio muke sa zečjom usnom kada sam dobio magareći kašalj. Verujem da su se u tom periodu moji roditelji pitali šta im je sve ovo trebalo.
Međutim, moje, a ujedno i nevolje mojih roditelja, nisu jenjavale.
Krenuo sam u školu i ubrzo posle malih boginja dobio sam i varičele, u narodu poznatije kao ovčije boginje. Sećam se svog tadašnjeg tufnastog tela i ogromne želje za češanjem.

-Marko?! –začulo se s prozora višespratnice.
Marko je šutnuo loptu i obavestio je drugove da ide na ručak.
Igra je nastavljena, ali je uskoro prekinuta s obzirom da je sa drugog prozora pozvan Ivan, takođe na ručak.
Ivan se izvinio drugovima i otrčao je ka ulazu zgrade.
Dvojica dečaka ostala su na igralištu što je za igru dovoljno.
-Miloše, ohladiće se ručak! –usledio je još jedan poziv grlate majke.
Miloš se nije izvinio, već je uzeo loptu i otrčao. Nemanja je osta sam.

-Istina je doktore, taj nevidljivi čovek živi kod mene već puna tri meseca. Znam da vam je teško da mi poverujete, gotovo da mi niko ni ne veruje, ali to je na žalost istina. Za ova tri meseca ja sam izgubio sve prijatelje, napustila me je supruga, odvela je i decu i sve to zbog tog nevidljivog čoveka. Ja ga nazivam nevidljivim zato što ga svi smatraju nevidljivim, ali ja ga vidim. U početku me je jako nervirao, izluđivao me je, pokušao sam da ga oteram od sebe, ali sve je bilo uzaludno.

-Dobar dan, mlada gospo, imate li štogod da udelite ubogom sirotanu? –učtivo reče prosjak, pružajući svoju zamazanu ruku.
-Nemam! –reče užurbana gospođa, ne pogledavši u prosjaka.
Isprativši pogledom gospođu, prosjak je seo na jučerašnji broj novina, bacio je pogled ka pohabanom šeširu sa par novčića unutar njega, pomazio je svog olinjalog, žutodlakog mešanca i uz uzdah sebi u bradu rekao:“Ubiće me jednog dana rutina ovog posla.“

Život je jedno veliko pipanje. U početku pipaš majčina nedra u potrazi za dojkom, kasnije pipkaš devojčice u školi, a zatim se pipaš po džepovima u potrazi za parama koje uglavnom nemaš i na kraju poguren pipkaš hleb u samoposluzi.
Za razliku od prošlog puta, ovog puta se setio da ponese spisak za kupovinu. "Ironija", pomislio je tada starac, metalostrugar u penziji, "Napraviš spisak za kupovinu da neke stvari ne bi zaboravio da kupiš i na kraju zaboraviš da poneseš spisak."

-Zaista nameravaš to da učiniš? –začuo se tihi glas.
Radnik parking službe, koji je započeo proceduru pisanja kazne jednom automobilu na trenutak se trgnuo.
-Ko je to rekao? –zbunjeno upita radnik na dužnosti.
Tišina je trajala kao večnost.
-Kako ko? Pa ja. –začuo se ponovo nakon izvesnog vremena tihi glas.
Radnik je sada stao kao ukopan. U ne takoj prometnoj ulici nije bilo nikoga.
-Ej?! –viknuo je smeten radnik. Ko to sa mnom tera šegu?!
Ponovo tišina.

- Dobar dan. Hoću da dam oglas. Znate, treba mi kućna pomoćnica.
- Nema probema. Vi ste pre par dana dali oglas da prodajete televizor?

- Tako je. I prodao sam ga. Zato me je napustila žena. I zato mi sada treba kućna pomoćnica.

- Ima logike. Recite tekst oglasa...

- "POTREBNA KUĆNA POMOĆNICA".
- Još nešto?

Pages