Željko Jovanović

Željko Žele Jovanović rodio se 22. juna 1989. godine u Kragujevcu u radničkoj porodici. Kao dete maštao je da postane glumac, nešto kasnije želeo je da postane muzičar da bi se na kraju ipak opredelio za poziv pisca. Piše satiričnu i socijalnu poeziju i prozu, kao i poeziju i prozu za decu i sve one koji se tako osećaju. Pored navedenih pisanija piše i aforizme. Često voli da kaže da je njegova tragedija ta što se rodio u pogrešno vreme. Do sada zvanično nije objavio ni jedno svoje delo za šta krivi hroničnu besparicu koju je svečano upoznao tog leta gospodnjeg 1989 godine. No, on ne odustaje. Priprema da objavi svoju prvu zbirku satirične i socijalne poezije i nada se da će mu to uskoro poći za rukom. Objavljivao je na pojedinim sajtovima, novinama i zbornicima. Nagrađivan je na pojedinim konkursima a poslednje čime može da se pohvali jesu prve nagrade za poeziju i prozu na međunarodnom festivalu „Trifun Dimić“. Dok je pisao ovu biografiju grickao je hleb sa sedam kora koji može da priušti budući da je zaposlen u jednoj privatnoj firmi. Živi i stvara u Kragujevcu.

Potrebno je samo napraviti dobar izbor i vredno raditi na ispunjavanju svojih želja.

Kada se u gradu pročulo za dugovečnost ove žene, reporteri lokalne televizije su se pripremali da urade reportažu sa njom. Sa druge strane, kada se čulo za plan novinara, javile su se raznorazne ideje raznoraznih stručnjaka za marketing.

Ostrašćeni čitalac umrlica, penzioner sa uspešnom operacijom kuka iza sebe, pažljivo je pročitao tekst koji je pozivao na sahranu čoveka. Brzom računicom je došao do rezultata da je pokojnik tri godine stariji od njega.

Babu je danima morila zubobolja, ali je zbog njoj nelagodnog mirisa zubne ordinacije, visoke zubarske stolice i još više cene zubarskih usluga, odlučila da je najbolje da trpeti nemio osećaj bola. Ona i njen unuk su imali nešto zajedničko-klimavu dvojku. Baba u gornjoj vilici, a unuk u dnevniku iz fizike.

Iako nikada nije ostavio nedovršeni posao, iako su u radnji svi satovi uredno radili, vreme u ovoj radnji kao da je stalo. I to je imalo svoju draž. Kod ljudi je ona budila nostalgiju za nekim davnim, srećnim vremenima, pa su rado posećivali ovu radnju.

Lokalni moćnik je, nakon što je završio sladoled i reviziju u ovom poslovnom objektu, otišao svojim automobilom u nepoznatom pravcu. Iza sebe je ostavio znatiželju jedne devojke, trag od guma na asfaltu i štapić od sladoleda, takođe na asfaltu.

Po svim tim karakteristikama njegove laži spadale su u ovu drugu grupu, u dobronamerne laži. Govorili su da je takav zbog posledice rata u kojem je bio učesnik.

Njih dvojica su u čudu posmatrali džinovski zamotuljak u nosiljci ispred vrata ovog visokog predstavništa. On su znali da deaktiviraju bombe, da onesposobe hoklicom svakog provalnika, da spavaju tako vešto da to niko ne primeti, ali ovog puta jednostavno nisu znali šta im valja činiti.

Moja žena je sada slobodna i mrtva. Ta sloboda mi ju je oduzela. Ja više nemam razloga da se radujem i nadam slobodi. Ako bi nas nekim čudom i oslobodili i vratili u naše selo da živimo život kao ranije...moj život, niti bilo čiji ovde, ne bi bio kao ranije. Naša sloboda gotovo da više ne bi ni imala smisla.

Vraćajući se sa posla, dželat je svratio do trafike na uglu da kupi sebi cigarete. Postavio je novi rekord-četiri dana bez duvanskog dima i to je bio dovoljan razlog da sebe počasti jednom kutijom cigareta. Nakon nje će se, verovao je, zauvek lišiti te rđave navike. Usput je svratio do omiljene kafane da bi sebe počastio zbog jednog drugog rekorda, a to je peti dan bez alkohola. Dželat je bio pred penzijom i monotonija na poslu ga je sve više trošila i deprimirala. Odavno već ne uživa u poslu, radi mehanički, bez ikakvih emocija.

Pages