Nataša Bojić

Nataša Bojić, rođena u Vrbasu, 13.1.1993. godine. Osnovnu školu i gimnaziju završila u Vrbasu. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Novom sadu 2016. godine, odsek Srpska književnost i jezik, a master diplomu stekla 2017. godine. Radila na neodređeno vreme u izdavačkoj kući ,,Akademska knjiga“ iz Novog Sada. Služi se engleskim i italijanskim jezikom. Hobiji su crtanje i pisanje. Trenutno živi u Vrbasu.

Odbijam da mislim da je život grčevito držanje za ono sigurno koliko god to bilo loše i unesrećivalo nas. Jer, znam da nije. Život je sve to ostalo.

Mirno je. Mirna sam. Loš osecaj od sinoc je nestao. Da li zbog muzike, da li zbog rem faze. Kofein me gleda kao spasilac, ali nije mi toliko neophodan. Sto je dobro. Naučila sam sebe da se dovedem u red uz pomoc vode I šećerne štangle. Uživam u jutru. Tako je sporo ovo nedeljno jutro. Ovo su stvari za koje mogu sa sigurnošcu da kazem da volim. Zivim za njih. Ona me nikada nece izdati. Nadam se samo da neće doći vreme večnog pomračenja sunca. U tom slucaju ne znam koji bi moj stav o jutrima bio. Ali, ko ce sada razmišljati o tome. To je tako daleko.

Magloviti dani su tako setni i tužni, nekako lični. Doživljavam ih kao emociju, a ne kao vreme. Tih dana osećam sve snažnije, i svetlost u vozu je mutnija, ali bistra u toj nejasnoći. Blaga jeza je prisutna i vazduh neprijatno mazi putnike. Lično, uživam u somotu kojim je sedište presvučeno. Koliko li ih je samo prošlo ovuda, sedelo, smrzavalo se na ovom sedištu, donosilo bitne odluke, bilo glasno i veselo, bilo setno... Možda nijedno? Puštam da me emocija nosi i zamišljam klasje koje sada gledam kako se pomera pri dodiru vetra.

Uopšte nisu naivne, te oči. Opuštene su u toj mirnoći, nirvani. Zapravo, i nisu mongolske, već su spuštene sa otežalim kapcima, te oči mongolske. Samo, zavisi iz kog ugla se gleda. Ako gledate iz žablje perspektive, onda su zasigurno to oči mongolskog porekla. Neka ostanu za sada tako. Ako su oči ogledalo duše, onda je ova duša podeljena na dva dela. Jedan je odrastao, mudar i miran. Drugi deo je patio. Onaj najskriveniji deo je najočitiji. Bol je rasprksana po dužicama oka morskih dubina. Ova duša je duboka koliko i najdublje more.

Ničeg neobičnog nije bilo tog dana kada se vraćao sa posla. Deca u komšiluku su se, kao i obično, igrala žmurke. Komšija je kosio travnjak, a njegova žena se ljubazno osmehnula. Ušetao je tiho u kuću, ostavio mantil i šešir na uobičajenom mestu. Došao je do kuhinje i napravio svoje omiljeno jelo. Velika kazaljka je otkucala nešto malo posle podne kada se, opravši sve do poslednjeg tanjira, popeo na sprat. Otišao je pravo u svoju sobu. Sve je bilo uredno složeno i na svom mestu.

Slobodan Vladušić pravi razliku između ličnosti i individue.

Šta se dešava u telima ljudi kada izgube svoje srodne duše?

Ispovest pišem iz postelje u bolnici u koju sam doveden radi odmora.

Reakcija tela na nekadašnji emotivni bol, koji je dugo trajao, ali se lako zaboravio kada je prošao.

U noći je pecao, spustio mrežu, i još je tu. Osvanuo u istom položaju kao što je započeo ovo snevanje.

Pages