Iz trećeg ugla

Rasti i sazrevati, da bi ispunili samo jednu svrhu: postojati! I to sa nekim ciljem (bilo da cilj sami sebi postavimo ili prosto zadamo cilj nekoj životinji ili mašini). Raditi do iznemoglosti i ponavljati svakodnevne radnje iznova i iznova.

Život ne pita možete li dalje, niti će vam ponuditi kakvu pauzu. Reprizu da i ne pominjem, nje nema, ne postoji. On jednostavno ide, teče, prolazi, nijednog trenutka se ne zaustavlja.

Pade mi na pamet danas ona pesma koju su pre neke dvadeset dve-tri godine izvodili Vlada i Bajka sa prijateljima, ona o Beogradu. Pročešljam malo po YouTube i pronađem je. U spotu sve idealno, čiste ulice, policajci na konjima, vesela deca, mir, sloga i radost. Prelepo.

Da li je ovo onaj grad u kome smo odrasli? Da li je ovo onaj grad koji se svojevremeno prijavio da organizuje letnje olimpijske igre 1996?

Godine su prolazile. Ništa se nije menjalo, osim što više nije bilo putnika koji bi tuda prolazili. Selo je postalo izolovano, a život jednoličan. Svako živo biće delilo je istu sudbinu - teško sivilo koje se protezalo u svim dušama...

To smo sad što jesmo, a kako i zašto smo takvi postali, to je preduga priča. I nema nikakvih opravdanja za ovo što jesmo. Svi ti ratovi, mržnja, nedostatak empatije, volje i želje, pa sve je to do nas ljudi.

Od prvog trenutka sam se zaljubio u nju…predivna crnka duge kose, okruglih očiju..sve je na njoj bilo savršeno. U njenom pogledu sam video da se i ona zagledala u mene. Njena majka me je zamolila da je upoznam sa gradom u kojem će živeti i ići u školu.

Veliki petak je bio moj i njen dan. Posvećene poslu i jedna drugoj, u tišini, u radu smo ga provodile. Ostala unučad, a ima nas mnogo prolazili su kroz kuhinju kratko, površno, nezainteresovano ili su ostajali negdje daleko u svojim životima.

Kad razmišljam o samom postojanju, prihvatam činjenicu da smo svi originalni samim tim jer postojimo, ne postoji duplikat nas samih, ni u kom pogledu. Ali i pesak da ima svest bi to mogao da kaže.

Prvo su postavili skele, koliko još krajem novembra, samo pozadi, gde je aneks. Malo su ogulili zid, pa nestali. Ako me sećanje dobro služi, pojavili su se par dana tokom decembra, uradili nešto i ponovo nestali.

Dani prolaze, a vreme ne leči rane...