Iz trećeg ugla

Onda sjednem za pisaći stol. Kucam, slova je sve više, riječi se nižu, mnogo ljudi putuje mojim mislima i mnogi su peroni puni u predgrađu zaboravljenih uspomena, vrte se po uglovima sjećanja, na lice navlače i skidaju mrenu, jedni pa drugi na smjenu i sad više nisam sigurna ko je ko.

Mladi gospodine i gospođo, vi ste došli u bračno savetovalište kako biste izgladili sve svoje nesuglasice. No, sa žaljenjem vam saopštavamo da nemamo rešenje za vaš problem.

Ja sam čuvar iskre. Ja sam ona duša koja je pali u najmračnijem delu kosmosa, jer nema izbora, jer je rođena da sija.

Meso koje je prerađeno za ishranu ima mnogo proteina i masti, možda mnogo više nego što je čoveku potrebno, pa čovek dobija toliku snagu da nema gde da je upotrebi.

Ispijam vino požude i bacam čašu u ambis svojih strahova. Tu zlatnu čašu žrtvujem demonima ljubomore i nepoverenja. Da zavaram trag.

Kada u nekom društvu zgaženost pojedinca postane fabričko podešavanje, a lični zameni identitet gomile, to je fašizam. Mržnja usmerena prema drugima i drugačijima je u biti autodestruktivna – i svi zajedno, mrzeći i mrženi, kolateralna su šteta.

Poznajem ljude koji gutaju ozbiljne benzose, poput bombonica. U svetu anksioznih ljudi, te onih sa težim stanjima u čije cipele ne bih mogla da se stavim čak ni da to poželim, bromazepam/Lexilium je poput čokoladice koja se jede usred časa...

Nekako se sve toga dana poklopilo. Njen osmeh, vedro nebo, sunce. Samo po sebi to je već poezija, bar prva strofa.

Stojim na rubu sveta i vičem tvoje ime. Osluškujem ne bih li čuo tvoj dolazak. Da ti pohitam. Uzmem za ruku i prislonim na sebe.

Kad bismo se prisećali boljih vremena, ja sam se stalno “hvatala” za svoje prvo sećanje – letovanje u Kuparima i pokretne stepenice u Osijeku, brat za Baške vode i Makarsku, majka za to kako je nosila regionalnu štafetu 1977.godine kao najbolji đak, baš uoči udaje za tatu, a tata – neizostavno za Sarajevo u vreme Zimske olimpijade.

Pages