Iz trećeg ugla

Uvek sam svet zamišljao boljim nego što jeste. Takođe i ljude, takođe i samog sebe. A istina je da, niti je svet sjajan, niti ljudi, a niti sam to ja.

Selfi u kuhinji dok djete plače za pažnjom, selfi sa drugaricama dok se njima diže kosa na glavi ili „pu spas“ selfi za sve nas...

Baštica svog življenja. Brineš o njoj, jer ti je poverena na čuvanje.

Za sebe bih rekla da sam old fashion lady.

Za sebe bih rekla da sam old fashion lady.

„Samo čuvaj sebe“. To je sve što u poslednje vreme čujem. Nemaju savet, ali svi isto govore. Razni profili ličnosti i starosnog doba. Ista rečenica se ponavlja kao da su u dogovoru jedni sa drugima. To je nemoguće. Prvo ne znaju se, drugo...to je nemoguće. Ipak, kako je ta rečenica odjednom postala glavni savet za dug i zdrav život? Ili makar duge i zdrave živce? Zar nije do juče ljubav bila na ceni? Sada odjednom moraš da se paziš te iste ljubavi. Kako? Prvo se boje da ne ostaneš sam, onda kad nisi sam – moraš da se paziš. I to od osobe koja te voli i obožava.

Tek poneki tračak ili bljesak svetlosti, blistavost mudrosti, duh radosti, osećanje nade.

Dolaskom na ovaj svet, svi dobijemo priliku da budemo jedinstveni.

“Ovdje će seljani učiniti sve grob da ti iskopaju, ali niko neće dati prilog za spomenik.”

Evo, moja ptičica leti, u meni je daleko, duboko, veselo i bolno...

Pages