Iz trećeg ugla

Srknem kafu i ne mogu da ne vidim sve te likove koji se djubretom bave. To je moj komšiluk, to su ti napaćeni, obezvredjeni, ruinirani ljudi, penzioneri, radnici, intelektualci. Već sam počela da razmišljam kako ima više onih koji se djubretom bave kao, jelte, istraživačkim projektom, a ne onih koji bace djubre i odu.

Naime, ovo me je podsetilo na sličnu predizbornu kampanju pre dvadesetak godina. Tad su, kao, predstavljali kandidate za narodne poslanike i naletela sam na čiču u narodnoj nošnji, na divančetu. Predstavio se kao „srpski guslar“ i krenuo nešto da svira.

Do sad sam uglavnom već imala ideju unapred, ali ima nešto što me u poslednje vreme mnogo opterećuje, a to je pitanje dekriminalizacije ili legalizacije kanabisa.

Glad za imanjem je nadjačala glad za znanjem, stvaraocima komanduju potrošački nagoni, a deca nam se rađaju i rastu ispod mača autodestrukcije.

Imam jednog drugara koji je gay. On je kao prijatelj izuzetan. Dobar do kosti i jedna neiskvarena duša.

Ljudi diskriminišu otvorenu tugu, jer ona nije public-proof. Nema potrebni certifikat.

Potrebna mi je moja intima, potreban mi je dan u kom mi telefon neće zvoniti zbog beznačajnih pitanja kao: „ Šta radiš?“ na svakih pola sata, kad znaš moju svakodnevnu satnicu. Nisam umrla, da jesam neko bi ti javio.

Po autobusima, trolejbusima i tramvajima ljudi bazde na beli lukac, kao da su pošli u Transilvaniju. Nabijem ono za inhalaciju u nozdrvu na koju trenutno dišem i voila! Ha-ha, slabići!

Iz naše države ljudi beže. Pogotovo mladi ljudi beže misleći da će negde u nekom drugom okruženju, u "uređenom" sistemu, naći pravi put za svoj život.

Današnji svet živi od „dojmova“, nepreglednog niza fabrikovanih osećanja – pripadnosti, potrebnosti, važnosti – i njihovih nijansi, umesto od istine i stvarne radosti.

Pages