Letnja priča

Za mene datumi odavno ništa ne predstavljaju. Novine i televiziju odavno ne pratim, ali imam neke svoje smernice koje mi neke stvari kazuju. 
Vidite, pouzdano znam da kada se kod komšija sa drugog začuje galama i dvodnevna svađa, ja pouzdano znam da se približava Đurđevdan, odnosno da počinje priprema za njihovu krsnu slavu. Sa druge strane, mogu nesmetano da prolazim pored piljarnice u kojoj su izložene junske trešnje, mogu komarci da mi sisaju krv do iznemoglisti, mogu da dobijem i jaku sunčanicu i da izgorim na Suncu, ja početak leta računam od trenutka kada se seda, loknasta kosa komšinice Sneže pojavi na terasi iznad saksija sa muškatlama. Mislite, može Snežana da se pojavi i ranije? Nemoguće. Komšinica Sneža pouzdano zna da je proleće varljivo, da su tada virusi najaktivnije, da prolećna prehlada lako može da je zauvek odnese sa njene osmatračnice. Život leti je mnogo razdraganiji od života zimi, a tako nešto komšinica Sneža ne bi ni u ludilu propustila. U redu je umreti zimi. Tada se i nema ništa naročito videti odozgo. Leti je već sasvim druga priča, no ipak, o njemu ću pisati u ovoj. 
Jednog letnjeg dana, mogao bi da bude četvrtak, ali meni redosledi dana baš ništa ne znače, sedeo sam na klupi ispred zgrade i ljuštio slojeve kože sa ramena. Ovu moju aktivnost može da potvrdi više puta spomenuta komšinica Sneža koja je to sa svoje terase videla, mada verujem da joj to nije bilo naročito zanimljivo. Ljudi poput mene nisu previše zanimljivi babama sa terasa i prozora. Ne opijam se, nisam oženjen, nisam svadljive prirode, ne družim se ni sa kim, jedva da sa nekim i reč progovorim, a da to nije prinudno javljanje u prolazu. Verujem da me primete jedino onda kada im zaklanjam pogled sa nekog zanimljivog događaja. 
Dana, o kojem vam pišem, ispred naše zgrade, kao i godinama unazad, uparkirao se rashodovani žuti kombi sa lubenicama. Lubenice uvek izazivaju radost, ali ovde nije reč toliko o njima koliko o prodavcu istih. Reč je o krupnom, starijem muškarcu, vesele, ali posle nekoliko promila alkohola i namćoraste i svadljive prirode. Komša, kako su ga svi zvali a kako je i on sve oslovljavao, izašao je u prepoznatljovoj beloj treger majici, protegao se i uzviknuo:“Gde ste komšije?!“ 
Ovaj događaj izazvao je opštu radost, a naročito kod znatiželjne babe sa terase sa muškatlama, jer, gde je Komša, tu su i zbivanja. 
Nakon što je komšija otvorio zadnja vrata kombija kako bi očima javnosti predstavio svoje lubenice, postavio je na starom mestu svoj suncobran sa natpisom „Somboled“ a zatim je inslalirao svoj kantar koji je uvek pokazivao okruglu težinu lubenice. Nakon toga, seo je u svoju stolicu na rasklapanje i zabacio je ruke iza glave dok je noge sa papučama ispružio. Stomak našeg Komše bio je tada ponosno izložen poput lubenica. 
Predveče, kada je vazduh postao prijatniji, izašao sam u uobičajnu, besciljnu šetnju. Kola Hitne pomoći tada su odvela prodavca lubenica, našeg Komšu, u pravcu bolnice. Okupljeni narod reče da se samo stropoštao sa svoje stolice i da je u pitanju infarkt.  
Letnji dani su prolazili, zaključani kombi se nije otključavao, a neko reče da ni neće ovog leta. 
Loknasta glava baba Sneže mogla se videti sa terase kako nezadovoljno nadgleda sa visina. 
Dani su prolazili u znaku vrućina i bili su poprilično jednolični i prazni za ovo doba godine. Baba sa terase je uporno nadgledala, verovarno razmišljajući o tome kako je besmisleno umreti leti. Zimi je to sasvim prihvatljivo. 
Za mene je ovo bilo uobičajno doba godine, jer, godišnja doba kao ni datumi mi odavno ne predstavljaju ništa. 
 
Željko Žele Jovanović