Neprepoznavanje

Baka Negosava je, prema rečima lekara, čekala svoj kobni čas. Ležala je mirno u krevetu u svom domu okružena decom, unucima i praunucima i njeno srce, iako na izmaku snage, bilo je ispunjeno. U svojoj devedeset i četvrtoj godini smatrala je da je njen život bio težak, ali svakako ne i besmislen. Bila je zahvalna što je do samog kraja životnog puta uspela da sačuva zdravu pamet, što je, neretko, i isticala.
Rano je ostala udovica, ali je zahvaljujući upornosti i požrtvovanju uspela da izvede svoju decu na put. Neki od njenih naslednika bili su više, neki manje uspešni, ali baka Negosavi je bilo najvažnije da budu živi, zdravi i čestiti ljudi.
Prilazili su njeni potomci kako bi se poslednji put pozdravili sa baka Negicom, kako su je od milja zvali. Neki su je tom prilikom kuražili, neki su joj zahvaljivali, a bilo je i onih koji su plakali. Svima se baka Negica obraćala po imenu, doduše teškim glasom, nesebično trošeći ono malo životne energije što ju joj je preostala.
Sa zakašnjenjem na ovo hitno, porodično okupljanje pristigao je u odelu, sa službenim automobilom i vozačem njen najstariji praunuk. S obzirom da je poslednji stigao, poslednji je i prišao baki kako bi se pozdravio.
-Tebe ne mogu da prepoznam. -reče baka Negica mučnim tonom.
-Bako, to sam ja, tvoj praunuk Srba. -reče pristigli pripadnik ove porodice.
-Znam ko si, ali ne mogu da te prepoznam od kada si ušao u politiku. -reče baka Negosava i zaklopi oči.
Mnogi su tada bili u nedoumici da li je baka zaklopila oči za sva vremena, ili jednostavno nije mogla da gleda političara.

Autor Željko Žele Jovanović