Promuklost

Na stepeništu jedne stambene zgrade, u prepodnevnim satima, sredovečni kafanski pevač srete komšinicu i promuklim glasom joj požele dobro jutro.
Komšinica, žena na pragu četrdesetih, majka dva školarca, takođe promuklim glasom uzvrati pozdrav.
-O komšinice i vi ste promukli. -primeti sanjivi kafanski pevač.
-Eh, znate kako je komšija, deca su malo popustila u školi. Juče sam im pomagala oko učenja, ali nisu bili baš skoncentrisani, te sam bila prinuđena da vičem i tako sam ostala bez glasa.
-Neka su vam deca živa i zdrava. Nisu ocene najvažnije. -zaključi pevač.
-A šta je sa tvojim glasom? -više iz učtivosti nego iz znatiželje upita žena.
-Imao sam juče nastup u kafani. Ozvučenje nije funkcionisalo baš najbolje, te sam u borbi sa tim problemom ostao bez glasa.
Dijalog dvoje promuklih komšija prekinuo je penzioner, njihov komšija sa trećeg sprata, koji im je, verovali ili ne, promuklim glasom poželeo dobro jutro.
-Komšija i vi ste promukli? Da niste kojim slučajem i vi počeli da pevate u kafani, ili ste, ne daj Bože, u međuvremenu postali mama? -sa osmehom na licu našali se kafanski pevač.
-Gledao sam sinoć vesti, te sam malo više vikao i tako sam ostao bez glasa. -reče promukli penzioner, nekadašnji autolakirer.
Ovaj nezvanični sastanak promuklih, prekinuo je na trenutak četvrti komšija, sa četrvog sprata, koji je im je tiho, gotovo promuklo poželeo dobro jutro. Ovaj stanar uistinu nije bio promukao, ali, kako se pričalo po zgradi, od kako je ostao bez posla, ostao je u svom, odnosno u domu njegove supruge i bez prava na glas.
Većina stanara ove zgrade, što promuklih što onih koji to nisu, ostvarili su pravo na glas na predstojećim izborima, nakon kojih će mnogi od njih, opet promukli ili ne, da ostanu bez glasa, iliti, da zaneme.

Autor Željko Žele Jovanović