Užareni dan koji je postajao vrela noć

Prsti lepljivi i nemirni dodirivali su tastaturu. Brže bolje pobegli bi od praznine i vreline. I disanje bilo je usporeno, teško, uspavljujuće, bez sna. Oči užarene, mutne, praznog pogleda kroz koje su strujale prazne misli. Stanje tela i uma u neskladu, nemiru. Kraj ne vidi se, ali tu je negde, skriva se, muči, iznuruje. Traži budnost i da mu se pojuri u susret, da se zgrabi. I nedostižan je kraj, a sa mukom klizio sam kroz dane, promicao kroz ... I skriveni glas mi šapuće samo još malo izdrži.  I napravim iznenadan, besan, nekontrolisan pokret. Učinim dečju glupu ljutnju i durim se . I sve prohuji i pognute glave vraćam se i gledam. Poslednje rečenice, i odvratno i nemoćno se osećam jer ne mogu sebe savladati. Ne mogu prokleto ukrasti sebi misao, zapisati je  nečitko i brzo, samo da ne pobegne. I traje, danima, kraj bez kraja i ne znam, ne vidim ga.

Čujem zvuk i vidim svetlo, mobilni telefon... Zvuk tišine, koji raznosi užarenu tišinu. S mukom i nevoljno otvaram poruku i...

„Kako si ? Ugrabila sam malo vremena, sklonila se ...“

„Pokušavam da ispišem kraj. „

„Kraj? Čega?“

„Romana. Znam da samo nekoliko rečenica, stranica, mi nedostaje, ali danima mi ne ide, vrtim se u krug. Nijedna ideja mi ne odgovara. Svaku odbacim, a tako dobro je išlo. Znao sam čim sve tako glatko ide, da će doći trenutak koji će mi vezati misli, ruke. I ovi užareni dani koji me guše, samo mi stvaraju još veću nervozu. Ne znam otkuda ovoliko vlage u vazduhu koji me iznuruje.“

„Svaka čast. Ponosna sam na tebe, bravoooo, ma završićeš i to uskoro. Sigurna sam, samo loši i teški dani, ali nestaće. Bravo veliki dečače. Ti ćutiš i vredno radiš i... Ponosna sam na tebe.“

Njeno javljanje došlo je u pravom trenutku. Nismo se nekoliko dana čuli i sada piše, taman kao opravdanje da odložim kraj, da se opravdam sebi. Da predahnem.

„Još si na putu?“

„Ne nisam, vratila sam se pre dva dana. Sada odmaram, sređujem stan i...“

„ I.“

„Poželela sam se...“

„???“

„Razgovora sa tobom. Poslednji put... Ostao je ukus gorčine u tvojim rečima, možda sam i ja preterala, ali veruj mi nije bilo zle namere. Želim da ti kažem da mi nedostaješ. I onda setim se poslednjeg susreta, tvojih očiju. Volim te dečače. Znaš ti dobro koliko te volim i nedostaje mi svaki ukradeni dan sa tobom...“

Neee, nisam želeo da... Opet, prva misao. Ne želim da, a lažem, prija mi. Ali...

„M.,ovo je razgovor koji se ponavlja. Ko zna koji put. Sve liči na...“

„Ti znaš, da... Možeš da ne veruješ, ali znaš da takva sam i da sve izgovoreno je istina.“

„I to izgovoreno, već kroz koji minut zaboravi se. I sve što ponoviš, nekada čini se kao da i ne sećaš se reči. Da stvorila si svet, svoj svet u koji veruješ i samouverena si, ti si sve... M., teško mi je da verujem .“

„Molim te, ne odbacuj me. Želela bi da se vidimo, ako ti to nije mučno i naporno. Želela bi da... Najviše.“

„I šta sve taj susret može da promeni?“

„Razmišljala sam danima. Rekao mi je da sam jedno jutro ponavljala nečije ime. Njegovo ćutanje i zlokobni pogled, sve mi je rekao. Znam čije ime može otrgnuti se iz sna, srca...“

„Slušam.“

„Odlučila sam. Ostajem sa njim. Nikada mi neće dozvoliti da zgazim njegov ponos i da...“

„Izvini, čitaš li ti šta pišeš. Prethodna poruka...“

„Znam, pa šta. Želim te. Želim da te ...“

Autor Vladimir Radovanović