Bez dugih priča

M., dugo je bila na putovanju, više od mesec dana i skoro da sam zaboravio na poslednju popijenu kafu s nogu, na brzinu, koju smo popili. Sve vreme nervozna i u iščekivanju i ono malo vremena koje mi je poklonila tog podneva proletelo je kao dlanom o dlan.

Retke su bile i njene poruke, kratke i bez žara da ukratko opiše svoja putovanja. U redu je, svaki put ponovio bih to. Ona i ja, mi smo bliski stranci, daleki stranci ostatku sveta i... Dodao bih uz osme poznato, to je to. Tada bih se osmehnuo svojoj uzrečici koja je potvrđivanje potvrđenog. Na nekoliko poruka čak sam zaboravio da odgovorim i najzad poslala mi je ljutitu poruku. Blago izrečenu prfetnju koja bi odletela kao da nije ni napisana.

Jednog trenutka, da posumnjao sam u njenu priču. Slažući kockice našeg mozaika, uvek mi je nešto nedostajalo, izazivalo sumnju. I tada, nizao bih razne teorije, realne i sasvim sulude, ali sumnja je rođena.

„Ja sam u svemu ostvarena, uspešna...“ odzvanjala je rečenica dok smo u promrzlom kafeu ispijali čaj. I pogled, bio je neuobičajen, suviše besprekorno izvajan. U odbrani rečenog, u potvrdi... Sebe !? Prešao sam ćutke preko tih reči, nastavljajući nešto nevažno, možda i zavaravajući nju da je uspela da me ubedi zauvek. U šta? U postojanje.

„Zdravo. Još nisam doputovala, tek za deset dana stižem i samo da znaš da neću doći.“

Ravna poruka, setila se i mene i da je potrebno napisati nešto. Ali tek tada, posumnjao sam da je uopšte otputovala...

„Čućemo se, pozdrav.“

Nova poruka i moje ćutanje. Premišljao sam se, odustajao, pa iznova poželeo napisati malo dužu poruku. Ne ona nije nigde otputovala. Ona krije, neku veliku tajnu, ali... Rešen da prekinem konfuznu pojavu postojanja, nesklad stvarne iluzije...

Znao sam da će je iznervirati moja preduga poruka, skoro pripovetka, koju sam smireno, precizno, tišinom ispisivao. Ne ne želim je isprepadati, uplašiti. Pišem bez strasti koja čini greške, pišem strašću posmatrača, izbijam joj adute iz rukava, ljutnju moguću polivam ledom, stvaram prednost... Želim, da srušim taj hladni zid, napukao i sklon urušavanju, želim da ogolim je, da joj nateram suze. Želim da kaže, krikne, da odjekuje, želim da bude ona. A slutim ko je. Uplašena devojka u tami, progonjena strahovima. Želim nju koja će ostati kada nestanem, i biti oslobođena svih iskušenja.

...........

„Rekla sam ti da ne volim duge poruke.“ Ne, nije ljuta, saterana je u tamni ugao sebe i iz nje ne ključa bes. „Ne želim da pređemo granicu...“

„Znam da ne želiš, ali sam učinio sve što ne želiš. Po cenu da nikada te ne susretnem, uradio sam to. Izbor je tvoj. Reči su oslobođenje od privida, uopštenosti i neće biti banalno ništa više, jer mi nismo banalni. A ja, mogu i otići, ali ništa neće biti ...“

„Laku noć.“  Nije bilo besa, bilo je u tome čežnje, u toj želji za laku noć. Bilo je...

Osećao sam se, blaženo. Teret ćutanja odleteo je, izbrisan je. Ne postoji. Zamišljam iznenađeno, zbunjeno lice...

Autor Vladimir Radovanović