Magla puste večeri

Brojao sam minute, sate, nekoliko dana pretvarao sam u sitne pahulje držao ih na dlanu... I bio sam beskrajno tužan. Na dodir ruke, spavala je osmehivala se ali bila je daleko. I dugo željeni susret nije se dogodio, ko zna zašto... Opravdanje prazne reči, izmišljeni razlozi. Najzad prekinuo sam sopstveno bedačenje, naglo, grubo kao da sam ošamario sebe tako snažno da sam... Ugledao sam sve zvezde dok mi je obraz brideo od snažnog i iznenadnog udarca...

M. govorio sam njeno ime, nekada grubo, nekada setno, ali vreme od poslednjeg susreta činilo se kao zaboravljeno, davna izbledela prošlost. I zaboravim na svoje misli, otisnu se i nestanu i onda danima ničega se ne sećam, živim uobičajeno, ne razmišljam, zaboravim sve.

„Ne javljaš se." probudila me je poruka sa telefona iako skoro uvek isključim zvuk da me ništa ne ometa u lutanju.

„Ona ? Iskorak iz pravilnosti nepravilnog, iznenda, i ... „

„Kome pišem? Zidu govorim, šaljem poruke u boci sa obale da plovi i... Tebi pišem i počinješ da mi ideš na...koji nemam . Tvoje ludilo, praznina, nestajanje... Mračne i kratke poruke. Ne želim da se osećam loše i dođe mi...“

„Zdravo.“

„ Jebi se idiote. Šta zdravo. To jedino znaš da napišeš i opravdaš nepostojanje, iscurele dane. Čekaš da ti se javim da bi odgovorio. Izbrisaću te, ne izazivaj moj gnev....“

Mogao sam zamisliti ljutiti izraz lica, bes koji klizi i dodiruje usne, a one natopljene otrovom. Znam da je sklona da promeni raspoloženje iako vešto skriva sve. Baš to, isklesano u ledu lice, suviše hladno da bi bilo postojano i da bi trajalo. M., preplašena i skrivena. Sa teskobnim tajnama koje guše. Suviše kratko je poznajem da bih otkrio, ali znam. Kako znam? Jednostavo znam, prepešačene godine, padovi, življenje u rupi , naučio sam da prepoznam. Samo pitanje je da li ima ludila i nekorisne hrabrosti da zagrli tuđe ludilo. Prvo iskreno ludilo koje joj širom otvorenog pogleda...

„U redu je. Nikoga nikada nisam zadržavao. Valjda, strah se uvuče u srce, pogled...“

„Ne seri. Baš nikuda neću otići i baš želim da ti zaserem život do kraja. Manijače.“

„ ...“ odgovorio sam.

„Želim da te vidim. Nismo se videli dugo.“

„Zar nisi rekla da...“

„Opet ti. Ćuti."

„Ništa ne valja. Reči, ćutanje, postojanje, nevidljivost. Ko će ugoditi ...“

„Ti. Ti ćeš mi ugoditi. Jebem te idiota. Vidiš da pucam, zbog ćega ?“

„Ne znam, glup sam. “

Autor Vladimir Radovanović