Irena Đorđević

Slušao sam ga s polauveta, spavalo mi se i bilo mi je dosadno. Ona opet nije došla.

E, sad, bezbrojne su stranice o ovome napisali mnogo umniji ljudi no što može jedna prastara violina kao što sam ja, ali ispričaću vam svoju priču koja počinje i završava se ljubavlju, baš zato da se uverite da nije svojstvena samo živim bićima.

„Nagazila je na grabulje u bašti, videla sam je ja, jer ne ostavlja stvari tamo gde im je mesto!“ Siktala je, a njena se beba od metar devedeset i sto kila mišića oblikovanih u teretani samo kvarno smešila iza leđa prilično nezainteresovanog policajca.

Povedi je, zaslužila je.

Ključ od stana ubacio je u poštansko sanduče i spustio se liftom do podzemne garaže, ušao u kola, ubacivši kofer na zadnje sedište. Nije skinuo rukavice sve dok nije parkirao auto na napuštenom parkingu blizu aerodroma.

Trebala im je samo ljubav, a oni su je otrovali zavišću, mržnjom, neverom, izdajom... Iz toga su se izrodile mnoge druge boljke koje su razorile plemenita i uzvišena osećanja i prikucale na stub srama – dobrotu i osećajnost.

Četvrta je godina kako su pobegli od takozvane civilizacije u ovaj skrovit šumski kutak, u kojem je on, nekoliko godina pre toga, sa još par istomišljenika sagradio neveliku brvnaru, onako kako su gradili traperi i pioniri pre dva veka u divljini Amerike.

Probudio sam se na mokroj travi.

Odbio si da se rodiš u godini nesreće, u znaku očaja. Da budeš telo za dušu nekog mučenika koji je ostao zatrpan u jednoj od mnogobrojnih ruševina. Da budeš most između nemila i nedraga.

Poslednji sati te subote šepali su niz ulicu kao gladni, ničiji psi. Ostaci zimske vojske u povlačenju, otarasivši se ranjenika i nepotrebnog ratnog plena, bežali su bezglavo preko planine, gonjeni toplim, južnim vetrom i mirisom prvih šafranika u baštama.