Demokratizmi Milana R. Simića

Pitali smo gleaoce kakva je utakmica bila.
Mi nismo videli ništa, nismo izlazili iz svog šesnaesterca.

Neka mu je neuropsihijatar na pomoći.

Moram sa pišem političku satiru.
Imam decu.

Pobednik piše prikrivenu istoriju.

Sudeći po dešavanjima u svetu, sud istorije rehabilitovao je fašizam.

Ne grešite dušu, ne tuku svi policajci demonstrante.
Ležeći policajci su primer.

Od kako su legalizovali kriminal, zakon važi samo za poštene.

Vratio sam se sa informativnog razgovora.
Da budem iskrem. žao mi je privedenog.

U prvoj Srbiji više nema naroda.

Da imamo pametne televizore koji se isključuju na laži, on ne bi stigao ni reč da progovori.

Ne pišem aforizme za svoju dušu.
Pišem ih za vašu.

Posle vođinog govora koji niko nije razumeo, svim je jasno da za Srbiju nema nade.

Ne čekajte.
Danas bolje sutra neće sigurno da dođe.

Sud i policija nemaju ništa protiv organizovanog kriminala države.

Vojska i policija su na najvišem stepenu gotovosti.
Vlast mora da se sačuva.

Kad brod potone, ne menjaju kapetana.
Dobije drugi brod.

Filozofeme i aforizmi ne menjaju svet, ali usavršavaju i ulešavaju književnost.

Nisam rođen u koloniji, ali živim u njoj.

Mislim, dakle aforističar sam.

Teško je nadmašiti najveće svetske diktatore, ali naš je umislio da može i to.

Pametni se pitaju da li su normalni?
Nenormalni se ne pitaju ništa.

Nušićevi i Domanovićevi junaci naša su prošlost, sadašnjost i budućnost.

Više ne znam da li sam monarhista ili republikanac?
Moja stranka stalno menja opredeljenje.

Razumu našeg naroda izgubio se svaki trag.

Bože, zašto se kriješ?
Nećemo ti ništa.

Autor Milan R. Simić