Ne volim debele knjige

Na Sajmu knjiga, na štandu jedne izdavačke kuće, zapričah se sa urednikom. "Sedi malo, ako ne žuriš", reče mi i ja sedoh. "Udarismo" po kajsijevači i uz "Mocarta" pričasmo, bogami, više od dva sata. O izdavaštvu, novim knjigama, trendovima, zidu postavljenom od strane izdavačkih kuća novim, široj javnosti, nepoznatim autorima. "Znaš koju muziku je slušao Bukovski?", upita me u jednom trenutku urednik.

"Ne znam, možda neki džez ili bluz", odgovorih.

"Ne, slušao je klasičnu muziku, najviše Čajkovskog."

"Nisam znao", rekoh.

Beše to jedan vrlo prijatan razgovor na visokom intelektualnom nivou. Na polasku, da ne ispadne da sam sedeo zbog besplatnog pića, rekoh uredniku da mi preporuči jednu knjigu priča da kupim. On malo prošeta štandom, dok ja strpljivo sačekah, i izabra jednu podebelu. "Ova ti je jedna od najboljih u našoj ovogodišnjoj produkciji", reče i uruči mi knjigu. Knjiga mi zamalo ne ispade iz desne ruke, da li zbog težine ili zbog obamrlosti ruku od alkohola. Knjiga debela, a time i skupa, hiljadu i sedamsto dinara. Jebiga sad, pomislih, ne mogu se brukati. Platih, pozdravih se i krenuh kući.

Ležala je knjiga nekoliko dana na polici ispod televizora. Da je toliko nisam platio ili da mi je neko poklonio, verovatno je ne bih ni otvorio. Ne volim da čitam debele knjige. Ali cena bi debeo razlog da uzmem knjigu četvrtog ili petog dana od dana kada je pazarih na sajmu. Knjiga preko petsto strana i u njoj 365 priča, za svaki dan po jedna. Kratke, na jednoj ili dve strane, neke samo dva-tri reda. To me ohrabri jer volim kratke priče. Krenem da čitam od početka, i posle treće priče mi je malo falilo da se ošamarim. Krenem od kraja, ništa, žali bože papira. Još dve-tri iz sredine i svatih da mi čo’ek debelo naplati svu onu "brlju" što na štandu popih.

Autor Milan Neđić