Realno

Kad sam stigao u kafanu društvo je ispijalo petu turu i uveliko se spremalo da uputi protestnu notu zapadnim silama upetljanim u Ukrajinsko – Ruski rat.
Ekstremni Preža, levičar desne orijentacije, predlagao je ultimatum! Ako Zapad za četres osam sati ne poništi odluku o uvođenju sankcija Rusiji, mi ćemo priznati nezavisnost Teksasa, osamostaljenje Korzike i Sicilije i secesiju Jupitera iz Sunčevog sistema.
Još ekstremniji Kroka Šmajser, desničar ultraleve orijentacije, insistirao je na objavi rata, neizostavno i odmah.
Stupim u akciju osvešćenja, pošto posle pet tura o otrežnjenju nije moglo biti govora. Zalagao sam se za realno sagledavanje situacije.
-O kojoj realnosti ti, bre, govoriš! – zapeniše.
-O onoj da je Ukrajina suverene država, o onoj da su zapadnjaci rešili da je prisvoje za sebe, o onoj da Rusija teško može sama protiv svih, o onoj da se mi tu ništa ne pitamo!
Za divno čudo prizvaše se zdravoj pameti. Realnost nadvlada maligane, a ratoborstvo, varvarstvo i divljaštvo usahnuše.
U to ime pili smo junački. Kao Rusi.
Kući sam stigao kasno. U spavaćoj sobi, u svom bračnom krevetu, zatekao sam ženu sa ljubavnikom. Bili su zajapureni i raščupani, spremni na blud i neverstvo, a ja sam bio spreman na fizički obračun do istrebljenja.
Žena se zalagala da mirno prihvatim realnost.
-O kojoj realnosti ti, bre, govoriš! – kriknem.
-O onoj da me kao ženu ne primećuješ već duže vreme; o onoj da si kao muškarac indisponiran; o onoj da ja to više nisam mogla da izdržim; o onoj da mi se ovaj čovek sasvim spontano desio u krevetu!
To jeste realnost, sinu mi kroz glavu, ali protiv nje se treba boriti. Vijao sam ih po kući i dvorištu dok nisu došli organi javnog reda i mira.
Realno, samo sam spasavao svoju čast. Brak sam, izgleda, odavno izgubio.

Autor: Ljubomir Ilić