Svaki dan čovek nešto novo nauči

Nije od juče izmišljanje novih reči, odgovorno tvrdim. „Od kako je svijeta i vijeka” izmišljale su se nove reči.

Dok sam živeo u Studenjaku čak sam i ja, zajedno sa cimer Miletom i Srđanom, jednu izmislio. „Vijećali” smo jedno celo poslepodne koja bi srpska reč mogla da zameni germanizam „cimer”. Bilo je raznih predloga. Jedan od predloga, „sobni drug”, odbačen je većinom glasova. Argument je bio da ti ne mora biti drug onaj koga si, igrom slučaja, dobio na raspodeli domova. „Ko je lud ne budi mu drug.” Bilo ih je bar pet ludih od mojih dvaes'  isedam  tokom studiranja i momačkog života. Na kraju smo se složili, jednoglasno, da bi reč „istosob” bila adekvatna.

Navešću još jedan primer pre nego što poentiram događajem od pre nekoliko dana. Kovanicu „rukopoloženje” je skrnavio jedan moj jaran u srednjoj školi. „Je l’ bilo šta sinoć?” „Ma ništa, samo rukopoloženje.”

Svaki dan čovek nešto novo nauči, govorio je često moj pokojni tast. Posle toga je obično navodio sledeći primer: „U Australiji, tokom Prvog svetskog rata, trče neki mladići i nailaze na jednog domoroca koji čuva koze, ovce, a možda i kengure. Domorodac ih pita šta rade, a oni mu odgovaraju da se spremaju za rat koji u Evropi traje već tri godine. Domorodac se čudi i kaže im da čovek svaki dan nešto novo nauči.” Tako i ja, nekidan, naučih da se jedna strana reč volšebno, skoro preko noći, ušetala u srpski jezik. Ispratih dete u školu i uputih se uzbrdo „Kapetan Mišinom” prema „PMF-u”. Pored mene, prepirući se, prođe mladi par. Devojka baš u tom trenutku reče: „Čim osetiš neki diskomfort odma' se duriš.”

Brže-bolje potegoh telefon iz torbice i zapisah u notes, jer bih sigurno zaboravio.

Daleko od toga da me je, čuvši novu reč stranog porekla, uhvatilo duhoklonuće zbog skrnavljenja meni dragog i milog srbskoga jezika, naprotiv, devojka mi ulepša dan.

Autor Milan Neđić