Svečano otvaranje

lica:
MIKA, predsednik Mesne zajednice
ŽIKA, sekretar Mesne zajednice
PERA, član Mesne zajednice
SIMA, kafedžija
U pomoćnoj prostoriji kafane „Srbija“, pretrpanoj praznom ambalažom i polomljenim inventarom, na sredini prostorije postavljen jedan rasklimatani sto. Za stolom sedi ozbiljan, sav utonuo u misli, predsednik Mesne zajednice „Pusta poljana“, Mika. Do njega, sa hrpom papira pred sobom, sekretar Žika. Ispred, malo podalje od stola, na jedinoj stolici, izvalio se Pera, a kafedžija Sima stoji skrštenih ruku i oslonjen na prazne gajbe piva.
MIKA (nakon podužeg ćutanja praćenog samo povremenim uzdasima) Drugovi, vi znate zašto sam vas večeras pozvao. Vremena su teška, zato se i okupljamo ovako potajno kao da smo, Bože me prosti, teroristi! Ali, nema druge! Mora se! Evo, i sami ste se mogli uveriti, objekat je skoro pri kraju. Ako prođe sve kao što treba, u nedelju ćemo ga i svečano pustiti u upotrebu. To ćemo već nekako i da prebrodimo, no kako da objasnimo narodu gde su pare otišle, kako da proguramo finansijski izveštaj i kako zakeralima da zapušimo usta? Stoga, drugari, ovo što se večeras dogovorimo, moraćemo po cenu života da sprovedemo, i o tome nikome ni reč da niste zucnuli. U petak uveče je sednica Saveta mesne zajednice, pa daj da vidimo kako da se naši zaključci prihvate! Samo još jednom ponavljam, ovo je najstroža tajna. To sa nama u grob da ode! Pero, da l' smo se razumeli?
PERA: (skoči uvređen) A, što baš mene naglašavaš? Jesam li ja negde rekao nešto što nije za priču? Da li sam negde samo natuknuo šta ti, Miko, na primer, ili ova dva tvoja poklisara činite u Mesnoj zajednici? A, mogao sam, nije da nisam! Pa bi videli koga bi posle zabolela glava! Sve obavljam što od mene tražite i zahtevate i ne bunim se. Tol'ke godine vas služim za badava. I opet je Pera kriv za svaku sitnicu. Peru svi pljuju i ritaju a vi dupe u zavetrinu!
ŽIKA: Ma, Mika ništa loše nije mislio. On samo 'oće da da ti skrene pažnju da ne popiješ neku, pa se izlaneš. Ko što umeš! I ne moraš uvek sve da izreferišeš Milanki. Čim ga pritegne, on odmah propeva. Izdeklamuje šta se sve dešava u Poljani, pa sutra bruji celo selo. Otrpi nekad, muško si! Nego, Miko, izbaci, brate, ono „Drugovi“. Ti, kakav si, i u nedelju ćeš govor započeti sa tim „DRUGOVI“. Pusti to, druga su vremena sada! Znaš koliko su ONI osetljivi na tu reč! Nećeš valjda da nam pokvare svečanost?
MIKA: Jok, nego ću da počnem sa „Dame i gospodo“! Ne bih to izustio makar me gađali kamenjem. Taman posla! Da mi se smeju ko onom veterinaru što je onomad otvarao marvenu pijacu u Glibovcu. Nazvao seljake gospodom! Kome, bre, ovde da kažeš „Gospodine“? Bazde na beli luk i turšiju i zadrigli od ovog otrova što im Sima toči svako veče. Iskolačili krvave oči, samo što ne ispadnu iz duplji. Neću za inat, i tačka!
SIMA: (uvređeno) Oni bar plaćaju! I, ne bune se. A ti!!! Dve godine cevčiš na veresiju. Dinar nisam video ni od tebe ni od ovog Žike. I to najbolju rakiju koju samo za vas dvojicu nabavljam. Pa se i ovaj Pera navadio. Sve krišom moram da sipam, da me drugi ne opaze. I, samo, - Piši, Simo. Udari recku! Tri metra artije dugovanja. Mogao sam na tolikoj artiji memoare da napišem!
ŽIKA: Ono, Simo, mogli smo i mi kafanu da izdamo nekome drugome pod kiriju. Za pet puta veću paru. Da napravimo licitaciju, pa ko da više. A, mogla je i autobuska stanica da bude u centru sela, gde joj je i mesto. Da ne priča narod da smo stanicu postavili na kraj sela, preko puta kafane, samo da bi Gazda Sima od promrzlih putnika zaradio još koju paru. Mogli su ljudi, da je stanica tamo gde treba da bude, da svrate i u Tošin dragstor, da ne stoje napolju da ih bije vreme. Ionako se kod Toše više popije nego kod tebe u ovoj birtiji.
MIKA: More, mogli smo i objekat da smestimo u centar sela. U pravu su ljudi što pričaju da smo klozet postavili preko puta kafane pošto Sima nema klozet u samoj kafani. Doduše, ima, ali samo za inspekciju. Za prikazivanje, no ne i za upotrebu. Sad će i oni što ne zalaze u kafanu, kad ih strefi nužda, prvo u nužnik poradi sebe, a moraju potom kod Sime da operu ruke. A ko uđe, mora nešto i da popije. Sima se još od vrata izdere da ovo nije čekaonica. Ni vodu neda džabe. I vrapcima si, brate, dosadio s pričom da se voda iz seoskog vodovoda i tebi naplaćuje!
SIMA: Dobro, de! Ako sam rekao, nisam nikoga ubio. Samo se šalim. I, mnogo razglabate. Udaljavamo se od teme. Evo, ja predlažem da Mika počne govor sa braćo i sestre. To nikoga ne vređa i niko se zbog toga neće buniti.
ŽIKA: Taman posla! Mika ne poziva u rat nego otvara javni nužnik. Nešto u čemu smo prvi u opštini, pa i šire. Nigde, zapravo, i ne postoji nešto slično. Ja ni u Beogradu nisam video javni toalet. A, narod mnogo sere. Gde stigne. Da bar ima parkova. Kad te na ulici pritera, dok stigneš do prve kafane, može i kasno da bude. Tad niko ne žali što će da plati, samo da ne bude dockan. A kod nas sve besplatno i svakome dostupno. Ako narod nije stoka, i ako zna da ceni, vodiće računa o tome i prilikom ovih izbora što nam se približavaju.
MIKA: O tom – potom. Ja ću govor da počnem sa „ljudi, građani“, samo ću posebno da naglasim goste iz opštine i predstavnike lokalne televizije i novina.
(svi u glas)
Tako je, odlično!!!
ŽIKA: To rešismo nekako, ali kako da ubedimo Savet Mesne zajednice da prihvati izveštaj o radu i troškove izgradnje klozeta? Celo selo zna da su troškovi najmanje trostruko uvećani. Prete nam inspekcijom, policijom, zatvorom... Neki vele da će da nas biju. Osim nas četvorice, možemo da se nadamo jedino još da nas podrži onaj Simin mangup, ako uopšte i dođe na sednicu? A znamo da Savet broji trinaest članova!
MIKA: Za to ne brinite. To je moja briga. Neće ni doći svih trinaest. Najviše jedanaest. Sredio sam da Stevu pozovu na izdržavanje zatvorske kazne. Ona tri meseca što je zaradio kad je premlatio zeta u kući. Zateko ga pijanog kako mu rita ćerku. Ako se i ne odazove, mislim, ako se bude sakrio od robije, neće smeti javno da se pojavljuje. Ni Stanko neće praviti probleme. Pera mu onako izokola došapnuo da se dobro zna ko je jesenas posekao državnu šumu. Uzgred ga je zapitao kako bi reagovala njegova Stanojka da zna da u pola noći odlazi kod Lale raspuštenice. Možda Stanojka i ne bi više toliko proklinjala lopove što joj pokradoše meso iz pušnice, krompir i mast iz podruma, i šta sve ne?
PERA: To je istina. Stanko ne sme ni da priviri na sednicu, inače će da izleti na ulicu pod stare dane. Prizetko je uvek u kući zadnja rupa na svirali. Međutim, i da Sima natera onog njegovog da nas podrži, opet smo u manjini. Jedan nam fali. Njih je šestorica.
SIMA: Za onog mog nema glava da vas zaboli. Ima da dođe i da diže ruku kao robot. Da izvrši što mu se naredi. Nismo ga za lepe oči ugurali u Mesnu zajednicu, da nam se onoliko rugaju i da nas ismejavaju. Ama, sve bih mu kosti polomio. Žutu banku ne bi više video od mene. Nek pokuša samo da se zajebava!
ŽIKA: Ne sekirajte se za šesti glas. Tu je Mikin kum, Krsta. Da je tajno glasanje, glasao bi protiv, kao što je Paju Nosonju glasao za odbornika, iako se Miki u decu kleo da je njega zaokružio. Bednik nije znao da Pera kroz rupu na plafonu snima kamerom svačiju ruku. A kad mu treba potvrda za regresirano gorivo, Mika piše na deset hektara obradive zemlje. I ne pada mu na pamet da se buni, da bar prizna da poseduje samo dve njivice dole uz reku. Sve ostalo zaraslo u korov i trnje. Posle prodaje ono gorivo po duploj ceni u selu!
MIKA: Sada sam mu potreban i više nego ranije. Majka mu bila skoro nešto u bolnici, nije strašno, matora žena, no Krsta ko Krsta. Navikao da ne zamuči guzicu, da živi od tuđeg leba. Naumio da napravi majku nepokretnom i da izvuče tuđu negu od države. Već slao emisare, ko bajagi da mi jave. Te, zove me kuma da se vidimo, možda poslednji put? Oće lisac da se uveri da li sam još uvek ljut. Ako mu ja ne izdam potvrdu iz Mesne zajednice, ne vredi mu nikakav lekarski nalaz, komisije i slični bakrači.
SIMA: Nisi, valjda, lud da mu daš taj papir? Svojim sam očima video babu u dvorištu. Cepa drva!
MIKA: Ličim li ja tebi na idiota? Poručio sam ja babi da ću navratiti kad uzmognem. I da se ne boji. Neće smrt još po nju. A jutros sretnem Krstu, ko slučajno se potrefilo, u ambulanti. Ja svratio kod doktora, trebaju mi neki lekovi da mi prepiše. Kad ono Krsta, mora da me pratio. Tu se mi izljubismo, Bog zna kako. Krsta navalio da zapomaže. „Gde si, kume, otkad nisi svratio. Kuća do kuće, što se kaže. Pita me Božana: Šta je, veli, s kumom Mikom? Da se nije nešto naljutio? Ne dođe ni majku da obiđe. A ona, jadnica, ko zna koliko će još da poživi na postelji“?
A ja znam odakle vetar duva, pa se izgovaram: - Nemam kad, kume! Kuća, selo, opština... Kuda ćeš pre? Kao predsednik Mesne zajednice brini o selu, kao odbornik u opštinskoj skupštini moraš i o važnijim stvarima glavu da lupaš. A imam i ja kuću, ženu i decu. No, baš sam hteo ovih dana da svratim do stare kume a ujedno i tebi da uručim poziv za sednicu Mesne zajednice. Ti, kume, Krsto, moraš da dođeš kako znaš i umeš. Usvajamo završni račun i izveštaj o radu za proteklu godinu. Ako se usvoji, možda ostanemo u istom sazivu i u narednom mandatu? Ako ne, daću ostavku i na odborničku funkciju. Što da pomažem narodu, kad me ionako mrze? Tu sam kad im trebaju bonovi za regresiranu naftu, kad hoće socijalnu pomoć da iskukaju, spasavaj ih od vojnih vežbi, raspodeljuj humanitarnu pomoć, potpisuj lažne potvrde za bolovanja, tuđu negu, invalidske penzije, a kad treba da te glasaju, onda pomažu Ljotini Cigani i Perina hemijska olovka!
A on podvio rep, ko posran, samo promumla kroz zube: „Računaj, kume, na moj glas!“
PERA: U, bre, Miko! Što mu reče da ja prepravljam glasačke listiće? Za to mogu zatvor da zaglavim!
SIMA: E, jes' neka tajna! Koliko si samo puta u mojoj kafani, onako naroljan, blebetao kako si najmanje dvadesetak listića sa Pajinim imenom zaokružio i Miku, pa posle postali nevažeći. Dok svi broje i odvajaju, Pera dopisuje. Posle se svi čudili odakle toliko nevažećih listića kad ih je lično Paja sve pregledao. Jedan po jedan. Mika i Paja se otimaju oko jednog neizbrojanog, a Pera krišom tri duplira!
MIKA: I samom Paji priznao. Još mu rekao da sam ga ja nagovorio to da radi. Navodno sam mu pretio da će policija ispitati gde su pare od pijačne trošarine. Pa da sam zaista to i pomenuo, ja što kažem u ljutini, ne znači da tako i mislim. I dobro se sećam da sam samo pitao gde ispari trošarina. Narod negoduje, kažu Pera nekome duplo naplaćuje, a druge pusta besplatno. To onima što mu plate pivo i krišom napune ceger, onako prijateljski!
PERA: (nakostrešen) A, što se i ja ne bih pitao gde se dede novac Mesne zajednice? Straćio si pare na ovaj poljski klozet kao da si motel sagradio. Poljski nužnik bez vode i sanitarija. Običan čučavac. Nema više para ni za toalet papir a oće za novine da se slika, televizija da ga prikazuje. Pa i goste poziva. To ti je zadužbina, mesto puteve da si asfaltirao, školu ili bar igralište da si podigao!
ŽIKA: Ti se, Pero, mnogo praviš pametan. U ovim vremenima se nije moglo više. Ratovi, sankcije, izolacija, tranzicija, privreda stala, opšta beda i nesreća. Mi, opet, nešto uradismo i ostavismo budućim pokolenjima. Pa, i ako seru po svemu onome što su nasledili, sada imaju priliku da to rade civilizovano. Ovo je, još jednom naglašavam, objekat od pionirskog značaja za naš narod. Tek će vreme da potvrdi veličinu naše zamisli. Možda damo primer i drugima da nas slede, da jednog dana svuda osvane po jedan javni toalet, poput razvijenog, naprednog sveta?
SIMA: Ode ti, Žiko, nadaleko. Mi ni u sranju nismo nalik drugima. Oni i to rade fino, diskretno, nekako u zavijenoj formi. A, mi¬? Grubo, seljački, da prostiš, ko stoka! Izdaleka se opaža. I ovaj papir, što Pera pomenu, ja to ne bih ni stavljao. Ionako će neko odmah da ukrade. Ako već mora, da se stave stare novine.
MIKA: Ništa to ne valja. Nipošto! I koje novine da metneš? Ako stavimo režimske, misliće da smo protiv vlasti. Turiš li opozicione novine, uvredićeš pristalice opozicije. To ne bi bilo dobro. Možda i oni jednom postanu vlast? Ne treba ih dodatno izazivati. I tako ne mogu da nas smisle.
ŽIKA: Šta onda da radimo? Ajd', za otvaranje, prikači zbog sveta dve-tri rolne papira. Ali, šta kasnije?
MIKA: Prosto, ništa! Neka svako nosi u džepu papir ili novinu po svom ćefu. Pa nek briše dupe s kim hoće i koliko mu je volja. Nije naše da se i u to mešamo.
SIMA: Pravo Mika kaže. Ne mislite valjda da ja ne pustam u moj, kafanski klozet, ko što zlobnici izmišljaju, da ne bih plaćao čišćenje septičke jame? Pustao sam ja u početku sve od reda, kuso i repato, što se kaže, al' kradu papir, guraju krpe u otvor, skidaju slavine... Jednog sam zatekao kako rašrafljuje vodokotlić! I još se pravi lud, hteo, kaže, da vidi kako funkcioniše.
MIKA: Znamo mi to dobro. Šta ćeš! Takav smo narod. Evo, i ovaj naš klozet, još ga nismo ni dovršili a neko se posrao nasred daske. Namerno! A koliko ih se tek uneredilo oko klozeta! Moraće Pera dobro da podrani u nedelju sve da očisti. I okolo rasturi pesak. Da ne zaudara. Makar dok održim govor i presečem vrpcu.
ŽIKA: Ne znam, Miko, da li to pristaje? Ipak je ovo objekat specifične namene.
PERA: (zajedljivo) Možda bi bolje bilo da predsednik lično pusti objekat u rad kao prvi građanin a zatim da se ide na zakusku? Ili prvo zakuska, ali kako znamo koliko Mika jede kad je mufte, plašim se da neće na vreme ni stići do klozeta!
ŽIKA: Pero, nije ni vreme ni mesto za uvrede. Svi mi, zajedno, jedna smo ekipa i tako bi morali da se ponašamo. Hteo bih da preciziram jedan naoko nevažan detalj. Naime, kako ćemo objekat da nazovemo? Po mome mišljenju naziv klozet ne odgovara. To mi zvuči nekako odurno. Ni WC ne pasuje. Ili toalet, na primer. Mi smo Srbi i treba da štitimo svoj jezik u svakoj prilici. Treba nam srpski naziv, koji će da stoji vidljivo ispisan na objektu.
SIMA: (podsmešljivo) Sernica je, ubeđen sam, srpski izraz, no pitanje je kako će to da se protumači? Nužnik, isto tako. Najbolje, JAVNI NUŽNIK, braćo. I da Mika proglasi da otvara JAVNI NUŽNIK!
MIKA: I od ovog Sime neka vajda. Piši, Žiko, da smo i to usvojili!
(glasovi odobravanja)
Ostaje još jedna sitnica, pa da se razilazimo. Svima je poznato da su u toku predizborne aktivnosti. Ne znam ko će sve doći iz Opštine, jer se u susednom selu otvara most po četvrti put, ali će i nama zapasti neka delegacija. Obećali su mi. Prvo će da obiđu naselje, da porazgovaraju s narodom, i onda promocija i govor prilikom otvaranja. Poznato vam je da ovi vole i da jedu. Međutim, stavili su mi do znanja da neće na teret društva. Ako neko pozove u kuću, može. Ili ako bi možda Sima sponzorisao jedan omanji ručak? Tek da se ne obrukamo.
SIMA: (trže se kao oparen) Zaboravi! Onolike dnevnice si naplatio od sela, uzimaš kao odbornik u Opštini, uvukao si se u nekoliko upravnih odbora. Da ne pominjem da prodaješ grobna mesta po nekoliko puta! Umro čovek, njegovi bi da ga sarane na već plaćenom mestu, kad ono tu već neko počiva. Posle lomatamo ucveljenu familiju da im pronađemo slobodno parče zemlje! Grabiš, bre, ko metlom. Vodi ih svojoj kući. Ili plati, pa ću ja sve da pospremim.
ŽIKA: Nije pravo da Sima povuče ceh. Ovo je naša, seoska stvar, nikako lična. S druge strane, kad su opštinari zapeli da ručaju, a navodno žale narodna sredstva, moraćemo već nekako da ih ugostimo, i da sami podnesemo trošak. Smatram da je tako i bolje. Na taj način izbijamo argumente provokatorima i bundžijama da nas napadaju. E, sad, treba da budu i vuci siti, ali i ovce na broju. Znam odlično kakve ste vi tvrdice. I, imam ideju. Predlažem da sa Perom napravimo ugovor o delu za dovršenje javnog nužnika, i za njegovo održavanje. Pera ga neće ni čistiti ni prati, kao što ni pijacu godinama nije oprao, mada ga debelo za to plaćamo. Ugovor je, kao što rekoh, prenaduvan i biće uvećan za iznos koliko budu troškovi zakuske. A Pera da se ne pravi lud nego kad sva gungula prođe Simi da plati račun. Zvanično, neka Sima pred narodom odglumi dobrotvora!

KRAJ

Autor Miodrag Tasić