7 Praktičnih zdravorazumskih saveta za promenu “nacionalnog mentaliteta”

1. Budite za promenu ponosni na naučnike, umetnike. Ne na sportiste. Trampio bih slavu stotinu Novaka Đokovića za to da jedan naš naučnik dobije Nobelovu nagradu, recimo. Smešno je da mislimo o sebi kao o sportskoj naciji. Da li to znači da znamo samo da trčimo i udaramo u reket, ali ne znamo da mislimo na malo apstraktniji, složeniji način? Naravno da ne. Iskreno rečeno, i nismo neka nacija.  Jede se masna hrana, slabo se kreće, bolesti srca su postale pandemične…

2. Vreme je da se odreknemo onog što smatramo “našom urođenom seljačkom bistrinom”. Tako nešto ne postoji. Ono što postoji je uverenje da su stranci glupi, a da smo mi strašno pametni. Naročito ako su zapadnjaci u pitanju. A zbog čega?  Kad se upoznaju s nepoznatom osobom mnogi, Skandinavci naročito, polaze od toga da im ta osoba govori istinu dok se ne dokaže suprotno. To deluje naivno i kao prostor za našeg dovitljivog Balkanca da manipuliše, ali ako stranci jednom shvate da ih lažete, okrenuće vam leđa. Neće više želeti da vas vide.  Možda će se zbog te tzv. naivnosti malo opeći, ali će barem brzo znati na čemu su. Uštedeće vreme i nerve. Mi često polazimo od toga da nikome ne verujemo. Svi će nas prevariti. I one koji bi mogli biti na našoj strani teramo od sebe. Trošimo nerve, vreme i sebi i drugima u beskrajnom nadmudrivanju koje ne vodi ničemu.

3. Naša slavna odrešitost. Govori o karakteru, kičmi, ponosu i individualizmu, a u suštini deluje kao prostakluk i neljubaznost. Nikome neće pući grbača ako se nasmeši, pruži ruku i kaže: “Dobar dan. Izvolite”. Osoba koja je ljubazna, ali ne i uvlakač pokazuje da kontroliše situaciju, da ne dopušta lošem raspoloženju ili predrasudama da je obuzmu. Nacionalni ponos je takođe smejurija: pogledajte samo kelnere  i videćete da su mnogo ljubazniji prema strancima nego prema “domaćima” (naročito onim “običnim” tj. s malo para).

4. Naša slavna duhovitost. Hvaljena od mnogih kao dokaz bistirne lokalnog uma. Navodno, svi mogu biti ismejani tj. prozvani zbog ovog ili onog, na poslu, u kafani, i svi moraju odmah da munjevito odgovore. I to duhovito. Tako, mnogi veruju, mi vežbamo socijalnu i društvenu inteligenciju. Glupost! Pod jedan, vređajući sve oko sebe pokazujete da ne cenite sebe. I, ne samo to, nego i da ne cenite nikoga. Nismo svi mi ravnopravni nego smo jednaki. Svi moramo da idemo u isto blato sa onim koji seje uvrede. Niko nije poseban, drugačiji, niko nije bolji, niko ne zaslužuje popuštanje, ali to ne znači da smo ravnopravni. To podrazumeva samo jedno – da smo svi bagra. Nismo individue, naše mišljenje nije bitno, već ko će kome odbrusiti i kako. Uzaludno trošenje vremena na spletke, smicalice, nadmurivanje, dosetke, doskočice i masne viceve. Ko zna koliko je pametnih ljudi u ovoj zemlji propalo trošeći vreme na te gluposti.

5. Potpuno odsustvo autoironije. Kažu da se autoironija sačuvala u nekim malim ćoškovima Beograda, mada to još nije naučno dokazano. U principu, autoironija jeste dokaz superiornosti (videti     pod: Englezi) ali se kod nas doživljava kao slabost. Posipanje pepelom po glavi. Svi smo mrgodni i strogi kad je reč o nama. Ponosni, ali s osećajem niže vrednosti.

6. Da, osećaj niže vrednosti. Visoki prema potčinjenima, niski pred nadređenima. Hijerarhijski raspoređeni. Po kastama. I tako stotinama godina. S kolena na koleno. Kolenovići na sve strane. Pojam individue se kažu pojavio  u Srbiji sredinom 19. veka, ali nikad nije potpuno zaživeo.

7. Gomila “sitnih” mana za koje je potrebna knjiga debljine telefonskog imenika (sitnim slovima, molim): ksenofobija, seksizam, homofobija, nacionalizam, preterivanja u svemu, nepoštovanje dece, mladih, starijih, bolesnih, siromašnih, grandomanija, javašluk, korupcija, protekcija, kleptomanija, ratobornost (mlaćenje gloginja tuđim plajvazom) itd. 

Aleksandar Novaković