Baš me briga, zloupotrebi me!

Zašto se bojimo da ne budemo zloupotrebljeni? Zašto očekujemo od ljudi da nam budu zahvalni, da uopšte prepoznaju pomoć ili uslugu koju im činimo kao dobro delo? Zašto očekujemo da nam se svako dobro vrati?

Nemam odgovore  na sva prethodno postavljena pitanja. I sama sam često u dilemi. Naročito kad sam razočarana u svoje prijatelje, ljude koji mi znače.  Desi se povremeno da me neko zezne, iskoristi, zloupotrebi. Previše često moju pomoć ljudi uzimaju zdravo za gotovo. Kad im više nisam potrebna onda me napuste bez reči. U ovakvim trenucima uvek prvo budem ljuta i povređena, ali onda zastanem i krenem sa preispitivanjem:  Zašto me boli tuđa nezahvalnost? Kakve veze nečija nekultura uopšte ima veze sa mnom? Da li ljudima pomažem da bi mi bili dužni, da se ja bolje osećam, ili da bi se oni bolje osećali?

Ni na koji način ne bi, ovakvi ružni incidenti, trebalo da utiču na nas. Ničim nas tuđa nezahvalnost i nefer ponašanje ne ugrožava. Nikakvu moć nad nama nemaju ovakve situacije. Ni na koji način ne utiču na naše zdravlje, fizičko, mentalno ili duhovno, niti na našu budućnost. Ipak, mi često biramo da tugujemo, besnimo, budemo razočarani u čitav ljudski rod.

Loše se osećamo jer, u ovakvim situacijama, luduje  naš povređeni ego. Duša je srećna kad živi život pun saosećanja, razumevanja, samilosti. Njoj je sasvim svejedno da li će taj neko reći hvala ili ne. Ali ne i egu. Ego se oseća ugroženo, razočarano, iznevereno. On je sklon osveti, suprotstavljanju, mržnji, ogorčenju. Naš je izbor koga ćemo u takvim situacijama poslušati. Duša je srećna ako je u mogućnosti da pomogne, bez obzira na posledice. Egu su najvažnije posledice.

Pomažući ljudima u nevolji, vi svaki put, praktično, uplaćujete određenu svotu „dobra” na svoj životni račun. Kad vam zagusti, „centralna kosmička“ banka utrčava da pomogne. Nije bitno kojom valutom ili na koji način, bitno je da pomoć uvek stigne. To je taj fini balans u svetu koji mi ne razumemo baš najbolje, a najčešće ni ne primećujemo. Ne znam kakve sile upravljaju ovim fenomenom, ali mnogo sam puta u životu svojim očima videla koliko život ume biti fer.

Biće vam mnogo lepše i lakše u životu, ako dobročinstvo počnete da posmatrate iz drugog ugla. Nezahvalnost onoga kome ste pomogli pravi minuse na njegovom životnom bankovnom računu, a vaša dobrota prema njemu uplaćuje se na vaš. Zamislite koliko biste kredita mogli imati posle desetina dobrih dela. A zamislite u kakvom će minusu biti neko ko kroz život ide zloupotrebljavajući sve oko sebe. Ono naše „dobro se dobrim vraća“  retko znači da će vam uslugu vratiti onaj ko vam je direktno dužan, ali znači da će vam sigurno, bez izuzetka, svako dobro delo biti vraćeno. Samo je pitanje kada i kako.

Problem je u tome što ne možemo znati, čak ni pretpostaviti kojim dobrim delom smo zaslužili pruženu ruku prijateljstva, a kojim lošim delom nož u leđa. Možda ste jednom okrenuli glavu od ispružene ruke gladnog, siromašnog, napuštenog deteta. Ko zna šta je posle bilo snjim... Možda niste hteli pustiti kolegu vozača da se ugura ispred vašeg auta, jer je bila gužva, a on je žurio u bolnicu da se oprosti sa umirućom majkom. A možda ste pružili osmeh nekom ko je prestao da veruje u osmehe, i ni ne znajući povratili mu veru u život i bolje sutra. Sve to, kad tad, naći će put nazad do vas.

Zato radije pustite da vas zloupotrebe kojekakvi. Samo vam pune životni bankovni račun. Nikad ne znate kakvim vam se dobrom to sve može vratiti. Na kraju, kako vam deluje? Ko je tu zapravo zloupotrebljen i iskorišten?

;)

 Bojan Čupić