Bele košulje

Majka me je naučila da peglam košulje. Bele, puplinske, sa uštirkanom kragnom i manžetnama. Bez daske, bez pegle na paru, ali sa ljubavlju. Govorila je, kad peglaš košulju to je kao da dodiruješ svog muškarca, maziš mu prsa, miluješ vrat. Moraš je peglati pažljivo, letnje bez, zimske dugih rukava sa crtom.
I peglala sam ih. Puno. Prvo ocu, da bih naučila, potom mužu, zatim sinovima. I nikada mi nije bilo teško.

Moj otac ih je nosio kao deo uniforme. Smoking i bela košulja deo su scenskog efekta svih filharmoničara na svetu. Danas se to moderno kaže dress code. Kako god, nikada nije otišao na koncert bez sveže opeglane košulje i maramice, platnene.

Muž, već odavno bivši, nosio ih je bahato, nemarno, nije razumeo da meni znači da ga makar i tako dodirujem, ugadjam, mirišem. On ih je prljao po beogradskim kafanama, gužvao i flekao ne vodeći računa koliko mi je vremena, umešnosti, truda i ljubavi trebalo, da u danima oskudice i nemanja praška, omekšivača a vrlo često i struje, uvek spremim čistu belu košulju.Za njega. Nije ga bilo briga, nije mu bilo stalo….. zato i jeste bivši.

Sin, talentovan na dedu, od mladih dana nosio je crne pantalone i belu košulju. Svi javni časovi, takmičenja , radionice i letnji kampovi koje posećuju mladi muzičari bili su obeleženi pakovanjem belih košulja. Od dede je nasledio ne samo talenat već i poseban neseser za košulje. Stari je proputovao ceo svet, donosio razne korisne stvari i eto i tako ga se sećamo….
Dok su njegovi vršnjaci nosili trenerke sa uvučenim gornjim delom, ja sam mome sinu peglala košulje. Gladeći sjajnu svilenu tkaninu zamisljala sam ga kao bebu dok sam ga mazala i brisala pre povijanja.

Košulje su svetinja, dodir puplina, satena, svile uvek prija. I podseća na nekog.. To je ljubav. Prsti koji klize niz rukave vezbaju za pravi dodir. Milovanje, lahoraste nezne poljupce….

Zato devojke, žene peglajte košulje Vašim muškarcima. Uvek i samo Vi.
Da ne počne neko drugi da ih gužva. I pegla…

Autor Slađana Belko