Bez griže savesti

Dozvolila sam sebi malo ekstrema, pojela sam krofnu punjenu čokoladom. Ne onu domaću, što se pošećeri tik pošto je odcvrčala  u masti, nego industrijsku, u finom šarenom celofanu, jer ta je manje zdrava, opasnija...ali zato ukusna...

Nisam slikala da dokažem, nemam kad, jedem u hodu i onda ne gledam oko sebe. Čula se fokusiraju na ukus krofnice, na zrnaste tragove kakao u sredini... Mmmmm!

Koliko kalorija? Ne zanima me. Jedem bez griže savesti. A ko nije muku mučio ne zna kako je teško čitavog života čeznuti za onim što ti može naškoditi.

O da, pravila sam sebi jutros i palačinke sa tikvicama. Za promenu. Nedostaje da kuvam, mesim, aranžiram... Nevoljno je to kad je hrana samo nužnost, a nama to jeste već dugo.

Zato nekad podivljam, zaređam po frižideru, po radnjama, piljarama... Ukusi u ustima se mešaju, svaki na nešto seća... Ovo je kao kad smo... Isto je kao...Ni prineti onoj...

I dok hodam i jedem, jer tako volim, jer mi se tako hoće, jer mi se tako može, ja ne čujem i ne vidim ni ljude, ni daljine, ni praznine...

Tek kad stanem shvatim da je previše. Ne kalorija, sagoreću ja njih već...previše je ukusa koji podsećaju, vraćaju, udaljuju, bude i opterećuju.

Jedan ekstreman dan je prošao, sad opet malo ujednačenog ritma, malo dosadne harmonije, malo ravnoteže i balansa.

I malo prekora povremeno, onda kad  žigne pod grudi, pa se digne knedla u grlu i osetiš da si teži od sebe samog i onoga što u suštini želiš da nosiš.

Violeta Živkov