Čekajući Sunce

Čini ti se da je sasvim nemoguće preseći neke niti, dok druge lako gaziš, bacaš, savijaš. Dok za jednim umireš, druge ubijaš. Misliš da je dobro “razmišljati srcem“, tešiš se jačinom afekata koje osećaš. Afekata koje zamenjuješ za emocije, slab odjek nečeg velikog što nikada nisi osetio, jer veliko ne dolazi slabima.

Zamrsio si se tankim venama sa onim drugim i, svaki put kada presečeš jednu, u igri je previše krvi. Jednom od vas je uvek glava van vreće, taj može da diše i vidi svet jasnije od drugog, koji čkilji kroz rešetke sopstvenog uma.

Noge i ruke su ti jake, ali volja slaba, krvav od svih tih presečenih niti, umoran od čkiljenja u mraku, osiromašen perspektivom koju pruža vreća, odlučuješ da drugi reše za tebe. Moliš, cmizdriš, bališ, peniš, odlaze oni kojima je svejedno, ostaju oni koji su te voleli dok si bio čovek. Dele se na one koji ipak odlaze, i one koji žale za uspomenom na tebe, oplakuju te, a ti veruješ da će to pomoći. Malobrojni tvrde da će pomoći. To su obično oni koji veruju da će uvek biti bolje, i da posle kiše dolazi sunce, ali oblaci neće otići dok ih sam ne rasteraš.  

Čekaš Sunce. Srećan si u svojoj vreći, navikao na mrak, praviš sebi ugođaj. Maštaš i dalje, iako je mašte sve manje. Bio si preduzimljiv. Nekada. Bio si vedar. Nekada. Slušaš sve više tuđe priče, maštaš o tuđim uspesima, teško dišeš od sve debljih čvorova koji te vezuju. Govoriš sebi da je uvek tako pred kraj. Holivudska industrija te je tako naučila. Nemoguće misije sa srećnim krajem su sasvim moguća pojava u ovom svetu. Samo što si ti odavno prestao da razlikuješ svet od filma. Što te više guše, sve si srećniji. Deo si rediteljeve zamisli za koju ni on sam ne zna. Opasno se približavaš ivici provalije, ispod koje veruješ da je oaza, vodoskok, vegetacija. A onda stigneš do kraja. To je samo jedan trenutak, ništa duži, ništa drugačiji od svih onih provedenih u udobnosti talačkog mraka. Iza ivice je samo velika provalija, beli vrhovi stena koji se presijavaju na toploti sunca. To sunce nije ono koje te miluje, prži i cepa ti kožu pojedenu od mraka. Nema vodoskoka, samo velika smrtonosna rupa. Tanke niti su postale arterije, svaka pumpa litre krvi, postale su deo tebe, do te mere da bez njih više ne možeš da živiš. Preseci jednu, i umrećeš sekundom. Drugi su odavno otišli svojim drugačijim putevima. Boljim ili gorim, sada shvataš da više nije bitno. Pravo iz vreće letiš u duboku rupu. Keze ti se bele oštrice i čekaju gozbu mekim mesom. Pravo iz mraka, razbićeš se o osunčane prizore. Pokidaćeš zamršene arterije zajedno sa ostatkom svog tela. Ostavio si vremenu da reši probleme, a vreme je dželat koji uvek dolazi po svoje. 

Marija Muždalo