Četiri godišnja doba

Nije bez vraga rečeno - ime je znamenje. Mislim na to nekoliko važnih ljudi koji su prošli kroz moj život, neki uzoravši dubok trag, drugi - napustivši ga sa purpurnim, jedva zatvorenim ranama. Slavoljubivi i zlatni, srditi, mili i Bogom dani, vladaoci i ratnici.

Ti si me ozario. Obasjao, ozračio, umio, ugrejao. Probudio. Držao u životu, pokrenuo, podigao, zaslepeo, oprljio, zapalio, sagoreo. Pomilovao, polečio i ponovo opekao.

Dovoljno sam mudra i životom potrošena da znam da ne bi trebalo da se približim. Hodam po svojoj bezbednoj zemljici i tražim spasonosnu senku iz koje ću moći da te pratim, a da ne izgubim vid. Sve pršti od vreline i sjaja, vazduh treperi, drhtim od čežnje i nestrpljenja. U onim kratkim naoblačenim trenucima shvatam da daljina znači da sam zaštićena od tog neshvatljivog, nesagledivog sjaja.

Nisu li privlačnosti narcisističke projekcije sopstvenog bića? Gledajući u tebe, kao da posmatram svoj odraz u blagonaklonom ogledalu koje me čini mnogo boljom osobom, kao da vidim sebe onakvom kakva je trebalo da budem, pre života, pre vremena. A ti, gledajući u mene, šta vidiš? Sitnu tačkicu u pletivu sveta nad kojim bdiš, nevažnu a svoju, sasvim autentičnu u svojoj tužnoj i smešnoj nesavršenosti? Možeš li da me vidiš, uopšte? Jer mene i čine sve one nepravde i pečati o kojima misliš, protiv kojih se boriš sa svoje bezbedne božanske visine, a koje sam sama morala da živim.

Sumnjaš li nekad? Pomisliš li nekad da postoji nešto lažno i varljivo u tvom sjaju, pomisliš li nekad da su te sačinile slučajnosti, da te je ustoličilo klanjanje i obožavanje koje ničim nisi zaslužio, osim što si bio, srećom, uvek tamo gde je i trebalo da budeš? Sumnjaš li u sebe onako kao što ja to činim, dok se ne rastočiš do besmisla?

Ti si me podsetio na gitaru koju sam dobila Nove 1982. godine, na šetnje po Lipiku, na snove koje sam nekad imala, na antropologiju, staru, gotovo zaboravljenu ljubav, na kopanje zamišljenih ljudskih i životinjskih kostiju po dvorištu, na pisanje, na žene i na svinjokolj, na nekrštence i na ispit iz Narodne religije, na one mimoze koje sam nosila mami kada sam dobila prvu desetku, na otpor, na žuč, na onaj bokor koji sam ispod prozora posadila pre gotovo trideset godina...a sada, znam, mada tamo nisam bila stolećima, da se s proleća dvorište plavi od ljubičica.

Ti si me podsetio da je nekad dovoljno samo govoriti naglas, čak i kada misliš da te niko ne sluša, ići svojom stazom čak i kada svi sumnjaju da ona ikuda vodi, da je nužno verovati, da je nužno boriti se.

Bio si tu da zaustaviš taj slobodan pad sa vrtoglavim ubrzanjem od 9,81 m/s2.

Nisam dobro, naravno da još uvek nisam dobro, sigurno neću ni biti. Neće mi biti dovoljan moj jednostavni mali svet domaćice, majke, supruge, žene zaposlene u uslužnoj delatnosti kojoj život polako krcka i troši se pod nogama, kao šećer iz kolača, kao staklo ogledala. Želim da sijam i da gorim. Da te obuhvatim umom, jer drugačije ne mogu. Da rodim priču i pesmu o tebi, jer drugo ne mogu.

Da mislim kako ćemo jednom, jednom, nekad... Kada preživimo sve mene i sva četiri godišnja doba, kada budemo stari i ispošćeni, kada budemo čista misao, kada dodiri stvarno prestanu da budu važni, lizati jedno drugome rane i milovati jedno drugo rečima.

Ne mogu da te se odreknem. Ne mogu da ostanem bez svetlosti. 

Iva Radović