Crtica iz Beogradskog dnevnika (11. 2. 2001.)

Dok sam danas jezdio Knez Mihajlovom, zamišljen kao i svaki čovek od čije misli zavisi bliska budućnost ovog malog i ozbiljno problematičnog sveta, skoro da sam se sudario sa jednim čudnim čovekom koji se našao preda mnom, a da ne znam kako. Dok sam mu prilazio, nisam mogao da se otmem utisku da mi je nešto neobično kod njega. Kretao se neobično, od čoveka do čoveka, stavivši pred nos svakom prolazniku svoj masni kačket, ne progovorivši, pri celom tom ritualu, ni reč. Bilo mi je nešto neobično, kažem, ali nisam znao šta. Nije u pitanju to što njegovo lice skladnih i pravilnih crta ne nosi u sebi nimalo od one molećivosti, bespomoćnosti, koju smo navikli da vidimo kod ove vrste ljudi, niti što je njegova čekinja bila prkosno ustremljena ka prolaznicima od kojih je zahtevao novac.

Bio je bogalj.

Tako dobro je usavršio tehniku klizanja patrljcima po pločniku, da je stizao svuda. Zato je i njegov kačket stizao tamo gde ostali nisu ni pogledali. Zato sam ga skoro i nagazio, neprijatno iznenađen i bolno spušten na zemlju. Na sekund me je presekao plavi pogled, a potom se izgubio u šumi ljudi.

Nije hteo novac.

Nastavio sam, odrvenelim nogama, sa nekom teskobom u grudima, opipavajući unutrašnjost levog džepa jakne u kome se nalazila neka sitnina, sapet vrevom oko mene, čudnim osećanjem stida u meni, i vetrom koji je počeo sve jače da napada šešire mimoprolazećih.  

Nebojša Ozimić