Crvljivo bitisanje

Živimo na planeti Zemlji. Ili barem tako mislimo. Živimo. Ili barem tako mislimo. Crvljivo je ovo bitisanje između rađanja i smrti. Treba nešto i ostvariti. Dabome, treba ostvariti, ali nešto više od ovozemaljskog. Dušu su mnogi izgubili. Ne. Nisu je izgubili. Gube je svakodnevno.

Recept za sreću ne postoji. Nisu dovoljne kule, gradovi, kućerine, zgradurine, skupa i brza kola (pa nek je faca ko u vola). Nisu dovoljni luksuzni restorani, posebni začini, specijalna jela. Nisu dovoljne supruge, ljubavnice, deca. Nisu dovoljni filmovi, serije, muzika. Nisu dovoljne razne lutkice i igračke – šarene laže ovog sveta. Ma, normalno da nisu dovoljni i nikada neće biti. Duši je potrebno nešto drugo. Duši je potrebno blagostanje.

Duša se ne može potkupiti ni zakupiti. Ona ne zna za slatkiše upakovane u primamljiv celofan. Ona ne zna da okusi ustima. Ona zna da diše. Onog momenta kada čovek izdahne, on zapravo počinje da živi. Oslobođena od ovog bolnog, kvarljivog i crvljivog tela, duša biva preporođena. Pazimo da bude tako. Ako izdahnemo bolnu, kvarljivu i crvljivu dušu, njene patnje će biti mnogo gore mimo tela nego što su sada u njemu.

Duša je tanana. Ona treba negu. Telo je kruto. Ono treba strasti. Strasti su uzurpatori duše. Jasno je da ono što prija telu uništava dušu. Ali ono što prija duši, ne uništava telo. Naprotiv, duševni mir i blagostanje i telu daju ovu tananu nit, lakoću, te se tako telo i duša počinju uzajamno oplemenjivati.

Jako šminkanje, brza kultura, teška hrana, opijanja, zverski seksualni nagoni razaraju i telo i dušu. Ali dušu više. Jer telo prima ožiljke, a duša boluje. Mozak pamti, a duša pati. Zato je od neprocenjive važnosti sačuvati je neukaženu. To je „unutrašnja šminka“; to je „unutrašnja higijena“. Ispravno vođenje duhovnog života bitnije je od ispravnog prelaska ulice. A i šta će nam više te ulice? Vratimo se malo prirodi, tamo nema šta da nas udari. Tamo možemo da čujemo poj naše duše, da budemo malo sami sa sobom, da se uravnotežimo i odmorimo. Zašto nam je toliko očajno potreban glas drugog čoveka? Plašimo se da ćemo načisto propasti, ako budemo i na trenutak prepušteni sami sebi i bez maske. Zamena teza. Propada se zapostavljanjem i zlostavljanjem svoje duše.

Reći ćete sada naravno: „Ali moja duša pati zbog drugih, ne zbog mene.“ Pa, baš to. Odmakni se od drugih, vrati se Bogu. On je izvorna ljubav, on ne napušta, on ne zlostavlja, on ne ostavlja. Drugi su u grešnom telu, kao i ti. Šta drugo mogu, osim povrediti te? Poslušaj i preslušaj malo sebe, svoj unutrašnji glas. Zapitaj se, da li si ti negde pogrešio? Oprosti. I sebi i drugima. Oprosti. To je sve što možeš.

Osami se, pročitaj nešto, razmišljaj... Nikoga to još nije ubilo. Uroni u sebe. Možda dođeš do nekog rešenja. Možda dođeš do pravog spasenja – spasenja duše, a ne tela.

Slađana Golijanin