Čuda su uvek moguća

Ako je nešto veoma popularno na jednoj tački Zemljine kugle, na drugoj, čak u najbližem okruženju one prve, uopšte ne mora da bude prihvaćeno. Na primer, dok u Srbiji većina žena nosi veštačke nokte (sada gel), na prstima savijenim oko šipki metroa u Parizu, Berlinu, Mihenu nisam ih viđala. Ali zato, dok u gore pomenutim evropskim gradovima cveta relativno novo zanimanje – llife coaching, odnosno životni trening, kod nas većina ni ne zna šta je to, ili misli da su životni treneri vrsta psihologa. Kako da ne – psiholozi sa kursom umesto fakulteta. Kome bi to, pobogu, bilo potrebno?

Na ovim prostorima već je prilično poznata Lujza Hej sa svojim afirmacijama ali, moram da vas razočaram – zadatak životnog treninga definitivno nije da klijent nauči da na probleme reaguje tako što će deklamovati optimistične rečenice i nadati se boljem sutra. Pa šta je, onda, taj životni trening, i čemu to služi?

Smisao rada sa životnim trenerom, jeste transformisanje problema / životne situacije u izvodiv projekat. To praktično znači, da se u haotičnoj centrifugi koja vrti čoveka tako da on ne stiže da stane i sve sagleda jer mora neprestano da žonglira, napravi red, te klijent pronađe poziciju sa koje može da počne da preuzima svoj život u svoje ruke. Ona je oduvek bila tu, ali nije izgledala kao nešto od praktičnog značaja. Tehnike kojima se životni trener služi da bi se klijent suočio sa svojim resursma s jedne strane i preprekama s druge, vrlo su efikasne jer se stalno proveravaju i usavršavaju u praksi. Životni trener ne pokušava da otkloni klijentove traume i bolne uspomene iz detinjstva, već mu pomaže da nad situacijom takvom kakva je u što kraćem roku preuzme kormilo i krene u ostvarivanje konkretnih ciljeva. Životni trening je praktična stvar za praktičnog čoveka, sa praktičnom namenom, a od klijenta zahteva delatnost i marljivost.

Kada su prepreke bezbrojne a resursi mali, klijent treba da uloži veoma visok stepen posvećenosti svom projektu i spremnost na rad. Ima onih kojima tada čudo izgleda kao poželjnije rešenje. Jer čuda su moguća, stvarno, i dešavaju se. To je razlog zbog kojeg ljudi, npr. igraju igre na sreću. Neko i dobije. Problem je u tome što čovek koji se odluči za takav pristup, stavlja svoj život na “stand by” sve dok se čudo ne ostvari, pa tako nastaju veliki prazni prostori, mnogo propuštenog života. Takvim ljudima je Robin Šarma uputio svoju čuvenu rečencu koja se sad vrti po Internetu: Nemojte živeti jedan isti dan 75 godina I tvrditi da je to život. Ne isplati se – benefit koji vam čudo donese je u stvari najminimalnija plata koju možete  dobiti za tako puno uložene žovotne energije. S tim što, stvarno, u tom slučaju ne morate da uložite rad, inteligenciju i spremnost na promenu. Samo strpljenje.

I eto, tako dođosmo i do razloga zašto su se u Srbiji veštački nokti bolje zapatili od trenutno jedne od najpopularnijih delatnosti u svetu – životnog treninga. Kada vidi da je počeo da šlajfuje u životu, prosečan Nemac napravi plan (u skladu sa svojim mogućnostima) i radi na njemu, a ako ne ume ili ne  može sam, odlazi kod životnog trenera. Prosečan Srbin kupi tiket za LOTO; ako je Srpkinja, stavi i  šarene nokte, da za malo para unese u svoj život nešto boje i glamura. Nije to ni tako loše - s obzirom da je kod nas faktor “više sile”, tj. elemenata koji utiču na naš život a na koje mi ne možemo uticati, veći nego kod prosečnog Nemca, dobro je shvatati život s manje ozbiljnosti. Donekle. Ali, ako se glava uporno zabija u pesak, a sopstveni život prepušta “višoj sili”, neozbiljnost vrlo brzo više ne bude dovoljna. Preostaje jedino shizofreni život u imaginarnom svetu, jer ovaj stvarni postaje toliko nedostatan, da se u njemu više ne može opstati.

Milica Cincar-Popović