Daj ti meni drugarski, a ja ću tebi sutra (malo)

Promene su najbolniji proces. Niko od nas ih ne želi svesno, osim u trenucima kada spoznamo da su nam neophodne i da će nas sve drugo koštati zdravlja, života, prijatelja, nas samih. Otpor ka promenama je ono što svi nosimo iskodirano u programu svog bića i smatramo normalnim. Nije normalno imati otpor prema novom, prema dobroj promeni koja nam može poboljšati kvalitet, koja nas može naučiti da postanemo najbolji za sebe.

Da bi bio dobar drugima, moraš prvo biti dobar sebi. Koliko si emocionalno inteligentan ili nisi, pokazaće upravo tvoja sposobnost da se prilagodiš, ili da uporno ideš otporom na sve i svakoga. Dok god ne prihvataš, nećeš ni biti prihvaćen.

Neprekidno se žalimo kako nam je potrebna promena!

Zašto onda nismo u stanju da kažemo NE određenim obrascima ponašanja? Pozvaću se na blogovanje, portale, književnike i nama slične. Danas svi autori, blogeri, pesnici i ostali u pokušaju, žele da napišu red-dva, možda tri i da zgrnu lovu. Svi smatraju da su dovoljno veliki, a teško odaju priznanje boljem od sebe. Svako traži neki metod, da nešto veliko ‘odradi’, ili da mu bude odrađeno, za džabe.

Hajde da vas sada pitam nešto? Da li vi volite da neko plati vaš rad i ceni ga? Platite li automehaničaru da vam zameni gumu, zakrpi auspuh, obavi servis na automobilu, ili to sve sami odradite, trepnete možda nekome 2-3 puta i on to odradi eto, onako, jer ste mu baš dragi? Ma da, možeš misliti što je tako! I moja kuma je frizerka i ima extra salon na Tašmajdanu, pa kada bi svakoga šišala za dž pitam se da li bi bila tu gde jeste.

Dragi moji blogeri, pisci, pesnici i svi vi ostali, onaj ko želi da vam pomogne, on će to uraditi, jer je sam po sebi takav, ne da bi uzeo od vas neku uslugu nazad, ali mu to nije obaveza! Onaj ko vam nudi plasman za knjigu, pozvaće vas u office i ponuditi šta ima, potpisaće sa vama ugovor, snositi troškove i obaviti promovisanje vašeg dela, a ne vas vući po kafanama i mazati vam bajkama oči ‘Ja ću srce tebi, ako ćeš ti meni...’, ili vam uzeti masne pare i dati 100 primeraka vaše knjige a ostalo pustiti da trune u nekom skladištu, jer ne može da vam obeća da ćete se naći na policama udarnih mesta i da sve što se ne proda ide vama, nego Matici na otkup (čitaj ‘ko zna kuda’). I ako vas vaš prijatelj pozove da gostujete svojim tekstom na njegovom portalu, to je lepo od njega, uzvratite mu istom merom ukoliko želi, ali na vama je da umete da postavite granicu do koje neko ide. Ja ne moram ništa, a mogu mnogo, ako želim.

Zašto ovo pišem? Danas objaviš knjigu i onda istu kao trebaš da deliš okolo za džabe. I taj pisac treba da živi od nečega. Slikar treba da kupi skupe boje i da mu neko kaže „Sve je to lepo, ali skupo brate! Daj ti meni jednu sliku onako, drugarski.“ Da li i na pijacu kad odete uzmete krompir i paradajz drugarski? Ili ga platite i još se zahvalite? Neko je iskren, neko je pokvaren i igra igre, neko će hteti da zaradi na vama, neko će da vam pomogne, a da ni ne trepne, jer je takav po prirodi i jer ste mu dragi, a neko će da radi vredno kao mrav i da ćuti o satima i satima provedenim u tom radu, edukovanju, gubljenju živaca i ponekim naizgled neizlaznim situacijama, dok će drugi oko njega da mu skaču po grbači i misle da ako je sve to naučio može i njima da odradi posao, a da oni i dalje ne rade ništa.

Poštujmo znanje i jedni druge, pa će i svet oko nas biti bolje mesto za življenje. Ako nešto ne znaš, nauči, a ako ne želiš da naučiš, plati onog ko zna. Zašto bi tebi neko nešto odradio bez nadoknade, ako ti sam nisi sposoban za to? Zapitaj se onda koliko ti to vrediš, ako druge ne ceniš!

Maja Wu