Dan kada je plakao Kvazimodo

„Svako božije lice ima svoju scenu i svoj proscenij, svoje kulise i svoje zakulisne tajne, svoj život i svoj predživot. Svako ima svoju fasadu, svoje više i niže spratove, svoje salone, ali i svoje podrume i tajne po svojim škrinjama na tavanima (Valery).“

IZ Matvejevićevih razgovora sa Krležom.

Bože, koliko istine u ovim rečima. Šetamo ulicom ne verujući da su medju nama manijaci, pedofili, tranvestiti, hemofiličari, razjedeni šečerom, rakom, sidom, ludilom…
Preljubnici, palikuće, šibicari, kockari, silovatelji, žrtve i počinioci incesta, ubice, zlobnici koji šenluče nad tudjom nesrećom i raduju se kad u plamenu nestaje lepota. A svi lepi i ušminkani na ovim mrežama, ne bi li nekako izbegli veštičju lomaču.
Noćni FB manijaci tipkajući lupaju recke, usamljenici i uspaljenici, sitni mali miševi koji ne smeju da dignu glavu pred naprednim šefom, strahujući za svoj nazovi život i tih par stotina eur kojima će platiti i račun za mobilni telefon. Ne bi li nastavili svoj predživot.
I tako, malo po malo. život i predživot dobijaju znak jednakosti, fasade se ruše, salonske garniture prekriva prašina i prenose se u podrum, viši spratovi se urušavaju zatrpavajući niže, kulise padaju i scena ostaje pusta.
Nestaju ljudi, ostaju followeri.

Iz mojih razgovora sa samom sobom.

S kim ću ja ostati mlad, ako svi odete…