Depresija

Bolest modernog doba, definitivno. Nedavno sam od ove bolesti izgubila veoma dragu osobu, htela bih sa vama da podelim to iskustvo.

Za početak rekla bih da je osoba o kojoj pišem bila jako uticajna i uspešna, večito nasmejana i poslednja na svetu za koju bih rekla da je potencijalna za tako nešto da joj se desi.

Dobro je krila svoju bolest, čak se i stidela toga što je depresivna, verujem da je bila mišljenja jača sam od toga i nije htela sama sebi da prizna koliko problem ona zaista ima. I tako lažni osmeh mesecima, godinama i za kraj iznenadna smrt.

Više nego žalosno za jedan onakav život kakav je ona živela, bila je veseljak, uživala u svakom danu, u druženju sa svojom decom, svojim učenicima, kolegama...

Uvek je isticala svoj karakter, bila borac i savetnik, ali i jedan čvrst karakter koji nije dao nikome da je ponižava, ili se prema njoj odnosi onako kako ne treba. Godinama je imala svoj cilj ka kome je težila i malo po malo ga ostvarivala dok nije došlo do komplikacija koje nisu mogle samo tako da se reše. Zapravo, dobila je jasan i glasan odgovor da njen cilj iako je ostvarena ona u njemu neće uživati, već nego drugi. Opravdanje je bilo, godine su prošle, ljudi su se promenili, ostvarenje tog cilja se previše dugo čekalo.

Nakon toga sam prvi put primetila da je neko ko je bio najveseliji u mom okruženju zapravo postao najtužniji. Oči su joj bile poput očiju male srne koja sama po snegu i velikoj zimi hoda po šumi i traži svoje sklonište. Te oči više nisu sjale, ne tada nego više nikada, postajale su samo tužnije i tužnije, večito suzne.

Glas joj više nije bio jasan, pričala je samo za sebe i u sebi, na pitanje da li se nešto dešava, dala bi mi neki lažni osmeh i pomilovala me rekavši da je sve u redu. Znala sam da je nešto muči, ali nisam pronašla način kako da joj pomognem. Možda baš zbog onog njenog stava - ja sve mogu, mislila sam da će uspeti da se izbori i sa time sto je muči.

Tek mesec dana nakon njene smrti našli smo skrivene papire od doktora, nalaze, tablete koje nisu bile ni načete - što znači da je odbila i nije htela da koristi svoju terapiju.

Nije potrebno da govorim koliko mi je sada žao što nisam bila upornija i našla način da joj pomognem.

Kasnije, nakon što sam posetila njenog doktora, objasnio mi je da kod takvih osoba skoro pa nema pomoći i da će baš i tada kad su najbolesnije uraditi (da ne kaže završiti) onako kako oni žele.

Volela bih svima poslati poruku i savet, da čuvate sebe koliko možete, koliko god da brinete biće kako mora, ako je pak nešto loše kažite sebi - SVAKO ZLO ZA NEKO DOBRO.

I budite sigurni, godinama kasnije, postaćete svesni da nikada ne bi znali da cenite život i sve oko sebe da niste prošli baš te teške trenutke.

Vanja Karanović